Priča o Bambijevoj mami

...počele smo da ličimo n aklasičnu mamu i ćerku, kao iz reklama.Priča za laku noć, dok je dete ušuškano u krevetu.Malo negodovanja, kada prekinemo priču na pola, jer, nemam više glasa da joj čitam.Čitaću sutra, opet pred spavanje.ja ako ne stignem čitanje baka.Ali ipak stignem jer tako nešto se ne propušta.

Ali klasika je, tako da kažem narušena.Zato što mi pred spavanje čitamo edukativne članke o ljudskom telu, dok strpljivo skupljamo delove muškog i ženskog tela u jednoj velikoj kesi, pa ćemo ih na kraju sve lepo sastaviti.

Elem.Pošto smo pročitali sve o plućima i disanju, dakle medicinske teme su do utorka ili srede, kada izalazi novi broj, zaključene,počeli smo da čitamo Bambija.
Bambija sma volela kao klinka. Definitivno sledećeg leta ću krenuti u potragu za mojim prvim albumom sa sličicama,zatrpanom negde na tavanu kuće. Zato što je ot bio -Bambi.Zato što je bio original iz Diznija, zato što su se sličice inače teško nalazile i bile su relativno skupe, a moj deda, mamin tata, mi ih krišom nekako donosio, posle svake rukometne utakmice na koju je išao.

Bambi je sladak. priča o njemu i njegovoj brižnoj mami predivna. Posebno je nekako čudan, dostojanstven ali i bolan susret Bambija sa njegovim ocem.
Znala sam kada u priči dolazi do velikog preokreta. Tačnije, stradanja Bambijeve majke. I nekako, dok sam čitala taj deo, i u meni se nešto skupilo. Sa ove distance, shvatam veličinu žrtve majke,koja je oterala dete od sebe, da i njega lovci ne bi upucali.Ali, to Ksenija ne može da shvati.
Dok je slušala taj deo priče, nije se ništa dešavalo.Ali slika malog laneta usred snežne oluje, kako plače za mamom, i miri se da je više verovatno neće videti je Kseniju rasplakala.I to prilično.Junački, guta ona suzice, onako tiho joj cure niz obraze.
-Mila, pa nemoj plakati zbog toga..to je samo priča..
-Ali ne plačem zbg priče....
-Ne mogu ti više čitati jer te to rastužuje.Nisam ti možda ovo ni trebala čitati pred spavanje.
-Ali to je MAMA U PITANJU; KAKO DA NE PLAČEEEM!
Tad je i ono što se u meni stezalo puklo.Tešimo jedna drugu, zbog Bambijeve mame, koju je upucao neki bezdusni lovac i napravio Bambija siročetom.Pokušavam da kroz primer baš te nesretne Bambijeve mame kažem detetu da postoje neke žrtve koje je vredno podneti.I ne pričam ništa protiv tog lovca, iako mi se trenutno prevrće stomak zbog njega, jer prosto svako je radio svoj posao. On je lovio, a Bambijeva mama je bila-majka.I to je sve.
Zaspala je ubrzo.Sa knjigom na jastuku, i rukom prebačene preko nje, kao da bi tako sada onog malog Bambija htela da zaštiti od hladnoće, samoće i tuge...Sutra ćemo nastaviti priču. Pa će saznati kako je Bambi našao svoju ljubav,postao heroj šume, nažalost izgubio i drugog roditelja,a li uskoro postao i on sam roditelj, spreman na bezrezervnu žrtvu nalik one što je je njegova majka podnela za njega....i nadam se shvatiti, da nijedan lovac to ne može ikome da oduzme..potrebu, volju i skoro radost žrtvovanja za svoje dete....

..za čije babe zdravlje....

Prošlog petka na skupu posvećenom inicijativi za stvaranje regionalne komisije o istraživanju ratnih zločina na prostorima bivše SFRJ-gužva.Skoro 40 učesnika, novinari, kamere, organizatori , frka. i u sred cele te gužve i preskakanja snimateljskih kablova, Mirko Đorđević, jedan od učesnika, čika od preko svojih 70 godina ali britkog uma kao da mu je 30, upita me , onako, poluzaverenički:
-Hajd idi pitaj Nedima, kako mu se zove baba?
-Baba???-odmerih g au neverici od glave do pete, razmišljajući, šta će mu taj podatak.
-Pa znaš, kako se kaže us rpskom narodu, za čije babe zdravlja nešto radiš, kakve koristi imaš od toga što nešto radiš.E zato mene interesuje kako se zove Nedimova baba, da bih znao šta mu sve ovo i ova gužva trebaju.
Kikoćući se kao klinac, udaljio se od mene, ostavljajući me zgranutu-i dobro zamišljenu.

Zbilja zašto radimo mnoge stvari od onih koje radimo?Zato što moramo?Zato što želimo?Humani, smo, idealisti ili samo sračunati na korist koju ćemo imati traženjem protivusluge?Ili je stvarno zdavlje neke babe, bilo Nedimove ili čije već, u pitanju?

Zašto neko pretuče navijača van fudbalskog terena? Neki njihov nepisani kodeks, kako dobih informacije, nalaže da se tuče ne sprovode van terena ili van neposredne blizine terena, kao ni da se ne sme napasti brojčano manja ekipa navijača drugog tima.Zato će sada nesretna smrt jednog navijača biti kvalifikovana kao teško ubistvo.

Zašto neko bude, usred vršenja svoje dužnosti, pregažen kolima?Omaklo se vozaču? Nije video uniformisano lice niti shvatio da bilo da je u uniformi ili ne,tu osobu treba nekako zaobići, a ne pregaziti ga, pa nije zaboga rakun ili jež.

Zašto neko želi da bude ravnopravniji od ostalih?

Zašto se udruženje Roditelj zalaže za promociju dojenja, kad nas, dok zinemo i reč o tome, gledaju i dalje kao da pričamo o nečem krajnje nedoličnom?Nijedne godine nismo bili pošteđeni svojevrsnih seksističkih, šovinističkih i zgranutih komentara naše okoline.Kao da je to tabu.Manji je tabu gledati snimak maloletnika koji se fiksa usred školskog dvorišta.

Zašto neko pokuša da opljačka banku ili službeno vozilo koje prenosi novac, iako je svestan rizika i zaprećene kazne? Na studijama su nas učili da sankcija stoji kao neka vrsta pretnje batinama i klečanja na kukuruzu u ćošku i da je strogost neke kazne dovoljna da spreči potencijalnog počinioca da nešto uradi.Međutim, efikasnost policijskih organa u privođenju počinilaca je umanjena čini se namernom neefikasnošću sudskih organa.Dugogodišnji postupci i ponekad javno i transparentno naglašen ortakluk branilaca i sudija umanjuje efikasnost pravde i njenog sprovođenja.

Za čije babe zdravlje svi gorenavedeni rade to što rade?
Zato što moraju? Zato što žele? Zato što će dobro da zarade? Zato što će postati poznati?

Nemam pojma.

Znam da u mom ličnom slučaju ništa nema veze sa babama, već sa kodeksom vrednosti koji sam prihvatila. A kod vas?

O instituciji daljinca

Cim udje u kucu, Ksenija hvata daljinski upravljac TV-a sa recimo upucenim mojoj mami:"Sada je gotov tvoj šou B92".Ona pasionirano gleda Ultru i crtane, a moja mama je fanatični obožavalac B92.Mislim da su se stvari pogoršale sa puštanjem u etar B92INFO, budući da se tu emituju vesti 24 sata na dan, štp ovisniku o novim informacijama pruža dodatne mogućnosti.
I pored mojih brojnih pokušaja da mamu naučim da surfuje po netu, i da tamo apdejtuje sve svoje informacije, to nisma uspela.Čak su mi linkovi Blica, B92, Večernjih novosti, RTS, i RTV ukucani u Favorites, ali ni to nije pomoglo.Dva klika smo uvek dalje od pomirenja.

Otimanje oko daljinca traje po ceo dan.To je kao imati dvoje dece u kući.Ili supružnike koji bi da gledaju u isto vreme Premier ligu i mućaćose, tj španske serije.Kako god, ja uvek ispadnem -kolateralna šteta. A daljinac neretko završi skriven u mom delu ormana, u frižideru, ili negde međ igračkama, jer tu se niko ne seti da ga traži.I prosto, kada nađem taj daljinac, prinuđena sam da g a, kao neku vrstu zaloge mira i uzimanja kontrole u svoje u ruke, nosim svuda sa sobom.

POkušavam da smanjim tu količinu vremena pred ekranom.Ali čak i kad se ne gleda, negde, kao pozadinski vokal, mora da se čuje omiljeni kanal.I posle se ja, kao samoj sebi čudim, što se smirim pred Fox Crime-om, ili Hallmarkom, za vreme krimi serija.Ti sadržaji dođu kao opuštajući, jer se svaki dan i svaka bitka oko daljinca čine novim osvajanjem teritorije.

Jednom smo bili nekoliko dana bez daljinca.Usveopštoj gužvi skrivanja i pronalaženja istog, jedna od dve gorenavedene persone ga je bila tako sakrila, da ga je sakrila i od sebe. I što je najgore, zaboravila gde je to.Onda se bojno polje koncentrisalo na mali prostor ispred smaog TVa , u opsegu dugmeta na TVu gde s emogu ručno menjati kanali.Panika me hvatala pri svakom približavanju sukoba toj kutiji u svet.Jer taj svet je zaista smao dva ili tri klika od nas.

Ksenija je naučila da rdai na kompjuteru.Bar da otvori Facebook, igra Yo ville, ili čak otvorii naslovnu stranu Blica.Ali starija generacija s eopire takvim inovacijama, te ostaje da se samo do u nedogled borimo.Morivne misije, Irak -Iran sukobi nisu ništa spram ovoga....

Mamaaaaa...

..ovo bi bio nastavak na varijacije na temu mamkanja.Samo sto je ovo manje od suptilnog.
Dakle.
Današnje popodne je -nemoguće.Krajnje. I još se u to uključila i moja mila majka.
Mamaaa..mogu da igram Snailmail?

Mamaa...aj mi pokupi kosu!

Mamaaaa, dodji da vidiš kako sam skratila kosu bez makaza!

Mamaaa,ocu sladoled!!
Mamaaa, ocu drugi sladoled!
Mamaa, hoću da s ekupam!
Mamaa, ajd mi otvori moj šampon!
Mamaaa, dođi da vidiš moju drugu frizuru sa šamponom!
Mamaa, pusti vodu!!
Mamaaa, musave su mi ruke od džema i hleba!
Mamaaa, dođi!
Mamaaaa , dođiiiiii.....................!!

Sve ove "mama rečenice" su nastale u periodu od nepunih pola sata.Dakle, više mamkanja na sat, tj pola sata nego što bi ijedna prosečna mama možda mogla podneti, shodno onom mom preporučenom receptu.Ali of, kors, podnese se i to.Sa više uzdaha i kolutanja učiju u minuti.
Tj, moglo se podneti, da se nije desio drugi incident, čije produženo dejstvo još traje.
ne znam ni sama zašto sam sišla, u sred ovog mamkanja od kuhinje.Valjda podsvesno da pobegnem, šta li.Kroz maglu nekako čujem moju majku da mi nešto govori, ali pošto je uključen i tv i Ksenija nastavlja svoje mamkanje besomučnim tempom, ja je ništa ne razumem.
Izlazim u hodnik i zamolim da vikne, još jendom šta joj treba.
" Donesi mi krpu iz kuhinje, pošto puštam mašinu.I donesi i sok.I...."
Usred te rečenice ja počinjem skoro da-vrištim od smeha.I dovikujem joj:" ne moguuu"
MOja mama izlazi iz dnevne sobe, i gleda me , onako, krajnje popreko.I prilično preteći.
"Zašto ne možeš?"
"Nisi rekla "mama" !"
"Kako nisam rekla mama?"-zgranu se ona.
"Pa nisi rekla na početku rečenice "mama".Ja sam naviknuta d aodgovaram na naredbe koje počinju sa-mama".I, i dalje smejući se, nastavim uz stepenice prema njoj, sa svim traženim stvarima.

To je otvorilo Pandorinu kutiju.Onda je i moja majka počela, prilično bukvalno shvaćeno, da počinje svaku svoju rečenicu, upućenu meni sa -mama.Ali onako, potegnutim tonom, kao što Ksenija kaže.

"Mamaaaa...počinje Pop secret!"
"Mamaa, idem i ja na terasu da prostirem veš !"
Pola sata odmora.
Do sledeće prilike i novog talasa-mamkanja.Samo se nadam da kad se vrati sa te terase, nadahnuta svežim vazduhom , moja mama, da bar ona prestane sa mamkanjem....:)

Kako je Fića postao kobila

dečje svađe su valjda najinteresantnije.Ne samo zato što naši vrli naslednici uspevaju veoma brzo i veoma rano da ovladaju tzv. kočijaškim rečnikom, odnosno psovkama, već što i kada počnu da se svađaju, uvrede koji oni jedni drugima umeju da sipaju, u žaru borbe, mogu da budu i smešne, i veoma ozbiljne.

Dakle, nije strašno, kada u žaru prepirke moja naslednica saopšti babi da je -baba.Iako to saopšti sa posebnim tonalitetom i izrazom lica, mja mati, hvala bogu na to ne odreaguje.Jer, to je fakat, da je ona-baba. I tu nema uvrede.

E ali onda Fića postane -kobila.
Fića je dečak iz susedstva, tačnije živi u kući pored vrtića gde ide Ksenija. Deli ih zidana ograda, ali klinci iz vrtića, kad se penju na tobogan, ili na improvizovanu palubu broda u samom uglu dvorišta oni virnu kod Filipa u dvorište. Mislim da Filip, tj Fića ima mlađu sestru. I još ne mogu da identifikujem koliko ima godina, jer Ksenija kaže da je on mali.Tj niži je rastom od nje, ali svi dečaci njenog uzrasta su sada niži od nje, tako da mi taj podatak ne pomaže.

Dovikuju se oni tako preko te ograde.ALi se kanda nekad i potkače.
"Mamaaaaa.....ja sam rekla Fići da je kobilaaaa!!"
"?????"
" Pa on je meni rekao nešto što je bilo gadno,a onda sam ja njemu rekla da je on kobila?"
" Ček sad, jel on tebi možda tako nešto rekao.Tj jel ti rekao da si ti kobila pa mu ti uzvratila?"
"Pa u čemu je sada problem"
" Kako u čemu? Pa ima više problema.Prvo, ne treba se svađati ni sa kim. I ako neko hoće da se svađa sa tobom, počne da ti eventualno govori ružne reči, jendostavno mu okreni leđa. Ne treba se svađati.DRugo, reći nekome da je kobila j e ružna reč"
" Pa kako može kobila da bude ružna reč , kad nije psovka?"
"Nisu samo psovke ružne reči. I kada ljudima daješ imena životinja,to je kao da si ih opsovala".
" Pa ja nisma Fiću opsovala."
" Ali si mu rekla da je -kobila!"
"Pa jel sam trebala da mu kažem da je konj?"
" Nisi trebala da mu kažeš ni da je kobila ni da je konj."
"Ali on je mene uvredio".
"Svejedno šta ti je rekao nisi to smela da mu kažeš"
" A on meni sme da kaže?"
"To je stvar vaspitanja.Njegovo ponašanje nije dobro, ti ne treba da slediš taj primer".
Posle nekoliko minuta je promrlmljala:" A znaš ja ne mogu ni da se setim šta je on meni rekao..."
" Ali jako dobro znaš da si mu rekla da je kobila?"
" Pa kad mi je rekao nešto čega se ja ne sećam....."

Sutradan ujutro smo sreli Fiću na putu do vrtića.Javili se jendo drugom, kao da ta jadna kobila nije lebdela u vazduhu između njih dvoje dan pre toga.

To je jedna od prednosti dečjih svađa.Brzo se zaborave njihovi razlozi, pa skoro i njihov tok. Eventualno ostane ovakva neka replika, kao-anegdota....

Zašto dete od 6 godina ne treba da gleda manga crtane filmove

Prvo da objasnim."Manga " crtani filmovi, su skoro filmovi za starije od 18 godina.U njima ima veoma realnog nasilja, krvi, neretko silovanja, prikaza smrti.LIkovi su doduše mnogo realnije prikazani nego u ijendom drugom crtanom filmu, ali su uvek mračni.Sivi.Grozni.I meni se prevrnuo stomak nekoliko puta kad sam gledala neke sekvence poznatih "manga" ostvarenja.

TV Ultra je pre nedelju dana počela sa emitovanjem "jednog od najpoznatijih manga ostvarenja, Death Note".Tj, poruka smrti.Najavna špica je već pomalo monstruozna.U tih par sekvenci se vidi pokušaj ubistva, svi likovi imaju zakrvavljene oči, jednom liku se vidi krv koja iskače prilikom udarca od strane drugog lika, i dešava se da izgleda dva suprotstavljena lika stoje na ivicama veoma visokih zgrada.

U čemu je problem? Što se takav crtani pušta u 21,30 h na programu koji pušta isključivo crtane-za decu.Što se reklamira kao i Roli Mo, lutkarski igrokaz, i Pokemon( koji je doduše zbog nekih scena koje su deci izazivale epileptične napade od straha i bio je zabranjivan u Japanu, postojbini istog tog crtanog).TREBALO JE da TV Ultra bude domaći odgovor na Cartoon Network, i druge slične dečje programe.I počeo je sa puštanjem relativno benignih crtanih filmova.Winx vile su bile brzo iscrpljene, jer su izgleda vlasnici Ultre otkupili samo prvo prvu sezonu ovog lepog crtanog filma, pa su tu prvu sezonu besomučno reprizirali( šta bi sa autorskim pravima i pravilima emitovanja i reemitovanja), onda su puštali drugu sezonu, dok je u svetu odavno završena četvrta sezona.Al ajd, ovo je Srbija pa da se ne bunimo previše.
ONda je krneula igrana serija, doduše u 22h o domaćici koja se ostavljena na cedilu posle iznenadne smrti svog muža, počinje baviti trgovinom drogom, i to marihuane.Muževljev brat, koji odnekud misteriozno ispada, iz zatvora ili Legije tsranaca, to je ostalo enjasno, počinje da joj pomaže, i uvlači u tajs vet i njene sinove, klince od 16 i 10 godina, tako da do kraja serijala i oni postanu eksperti u "valjanju trave".
ONda je emitovan crtani koji ej očito bio vrhunsko dostignuće kompjuterske tehnologije, ali su neki likovi bili hapšeni " zbog interegalaktičkih zločina koji su činili prema drugim naordima u svemiru i izvođeni pred intergalaktički tribunal da im se sudi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti".Emitovanje ovog crtanog se dovijalo tačno u periodu kad je Haški tribunal saslušaoa svedoka stručnjaka Oberšala, ili je optuženi Šešelj ot činio, ne sećam s eviše...
U čemu je porblme? Što Tv Ultra, kao isključivo kablovski program nikako ne poštuje pravila emitovanja iz Zakona o radiodifuziji.TRebalo bi na početku mana crtanog filma da stoji jasan kružić i upozorenje da taj sadržaj nije prikladan za malđe od 16 ili 18 godina.Da Serija o majci heroju koja izdržava porodicu "valjanjem trave" takođe nije za malđe ispod 16 godina". A da poneki crtani, kao što su Pokemoni ili Svemirski trkači, definitivno nisu za decu mlađu do 12 godina.No budući da su kablovski program, njih zakon ne dotiče.

U našoj kući je tekla cela rasprava povodom moje zabrane gledanja manga crtanog.
"Pa to je samo crtani."
" Crtani koji se zove Poruka smrti.Ne može da se gleda."
" Ali mama...."
" Nema-ali. Manga crtani su crtani za odrasle."
" Zašto ih onda daju na Ultri?"
" Pa daju i tetu na travi( tako zovemo domaćicu dilera marihuanom), pa opet ništa.Ne može i tačka.Sama najava tog crtanog je nasilna, svi imaju krvave oči, i ubijaju se zapravo,a neće vlasnik Ultre da dođe da te teši kad budeš imala noćne more od tog crtanog, nego ja".
" Ali oni ne rade dobro jer nemaju kružić na kome piše ko to može da gleda..onda to može svako da gleda?Onda ćemo mi njih da prijavimo policiji pa da ih uhapse?"
" POlicija takve ne hapsi.I ne zamlaćuje se sa time."
" i šta ću ja da radim od pola 10?"
"TI ćeš ići na spavanje i pre tog vremena.Ako ipak ostaneš budna, gledaćeš Baby TV dok ne zaspiš."
"Neću Baby , smaraaaaa meeeeeeeee!!!!"
" (AAAAAAAAAAA) Smaraš i ti mene, pa nećeš svejedno gledati Poruku smrti.".

I tako.Nedelju dana u našoj kući mir, ne gleda se manga crtani već se gledaju uspavljujuće sekvence praćene klasičnom muzikom na Babz TV.Bar dok Ksenija ne smisli nove argumente. Nadam se da ću i ja do tada smisliti nove svoje argumente.....

Dečja posla ili pomoć

Elem.
Pošto nam je propao plan, tj propada nam plan o kupanju u bazenu već danima, odlučila sam da nekako dete smočim, zaposlim i učinim korisnim.Tj ovaj treći deo sma j akao mlai Perica lepo zamislila, ali je realizacija malko više potrajala.

POnekad namestim situaciju da mala gospođica nešto briše, pere, itd,jer tako joj se daje značaj, njoj i onome što radi. A obično su to neke benigne stvari, npr, peć koja hvala bogu leti ne radi, ili orman..nešto što će je okupirati neko vreme,zabaviti....NO ponekad odredimo i malo veće brljanje, kao što je pranje staza iz kupatila ili iz hodnika i spavaće sobe.
Tako smo juče na terasi prale zajedničkim snagama staze iz kupatila.Bilans:moja staza je bila orana, a njena potpoljena vodom i sa celim cm pene razmarane po celoj stazi.
To je značilo suštilno kritikovanje načina pranja, objašnjavanje da se to ipak ne radi tako, da treba malo više da se trlja...što je filovala svojim komentarom:" Pa ako tako jako trljam, onda ću brzo da se umorim, zar ne?" Sa izrazom patnje sam odmerila i tu stazicu i ceo tepih koji me čekao u dnevnoj sobi, i krenula objašnjavanje ispočetka.Sa nešto oslabljenim kontignetom živaca, ali sa smeškom na licu.To delo njenih ruku sam završila u kupatilu, gde sma donela kao da isperem stazu, ali sam morala obaviti umesto nje onja doe trljanja.
lekciju od juče je bar za danas naučila.Svoju stazu iz sobe je istrljala do pola, a onda zatražila dugačak jastuk iz sobe.Zašto? Pa da legne potrbuške, zaboga!Tako težak posao mora da s eradi ležećki, jer tako se štedi energija.I onda je nastavila da svojski trlja i drugu polovinu.

Lekcija naučena.S tim što je sve s anje moralo da bud eskinuto, jer je bilo mokro, kao da je lično sebe prala.Ali taj osećaj sreće, što je nešto uradila, nešto ne toliko veliko, ali eto, napravila je nešto čistijim nego što je bilo, je nemerljiv. I pristala bih opet da krišom ispravim greške u pranju , da ih je bilo....

Misterije radnog mesta

...negde sam pročitala,a sada se ne mogu setiti gde, da treba izvršiti demistifikaciju radnog mesta roditelja. Da deca shvate gde to mame i tate provode vreme kada nisu sa decom, nema ih ceo dan, aposebno ako neki roditelji imaju takva radna mesta gde i nema striktnog radnog vremena,a često se npr.radi i popodne.I da, imaju razumnog poslodavca koji će jedan dan bar na 15 minuta da istrpi navalu dečjih pitanja i muvanje istog deteta po svim stolovima u kancelariji , čačkanje računara, spašavanje važne dokumentacije i ostale papirologije od naoštrenih olovki i flomasterima kojima dotično dete preti da ispiše svaki slobodan mm prostora.

Imam sreću sa radnim mestom, sa te strane.Kabinet na fakultetu je prilično prostran, i uglavnom sam sama u njemu, budući da ga delim sa kolegom asistentom na predmetu na trećoj godini.Prosto, njemu ne prolaze "horde" studenata kroz kabinet kao meni svakog dana, ali često osetim da sam telefonska centrala.NO na stranu sve to..kad sam prvi put ponosno dovukla ćerku na fakultet, od ulaznih vrata do vrata kabineta nas je pratio komentar: još jedno dete koje će odrasti na fakultetu.Bilo je leto, ona upravo bila primljena u vrtić, i mislila sam da zaslužuje da zna kakav je to "posao" gde majka nestaje i nema je ponekad po ceo dan, čisto da ne pomisli da me guta neka crna rupa ili šta već slično.

ONda smo razradili svojevrstan "odbrambeni mehanizam", koji je glasio, mama ide na posao, tata ide na posao, dete ide na posao.Samo neko završi posao ranije, neko kasnije. Onda smo razradili taj mehanizam, sa dodatkom: a nekada neko mora da ide na posao kada niko drugi ne ide na posao.Pa je usledio još jedan dodatak: a nekada neko donosi i posao kod kuće, jer ne stiže da ga završi na poslu.

Super.

Posle 4 godine, shvatam da moje dete ima svoj deo u mojim ormanima u kabinetu, koji sadrži flomastere, blok,sveščice, olovke grafitne i hemijske, par igračkica( valjda iz kinder jaja), i par CDova sa crtaćima. Tj, do momenta dok nismo shvatili da negde na netu, može mama da nađe crtane koje inače gleda na TVu.I kad smo prestali da crtamo neke neartikulisane oblike već isključivo pišemo slova, i cele rečenice.

Misterija je skroz nestala.Tj mislim da je nestala onog momenta kad je prvi put šturnula pod moj radni sto, za selotejpom koji se otkotrljao negde ispod, pa je prošla ispod dva ogromna stola i završila u brižljivo složenim starim propisima , iz doba SRJ u suprotnom uglu prostorije. A definitivno je nestala, kad je počela da stalno zapitkuje može li ponovo da ide sa mnom na posao, jer joj se sviđaju ti ormani puni knjiga.

Naravno da sam je vodila i na sva ostala mesta gde se igrom slučaja, moram zadržavati ponekad.Tako da je bila sa mnom čak i na nekom sastanku u mesnoj zajednici, pri čemu je njeno prisustvo konačno uticalo na totalno izbacivanje psovki iz vokabulara prisutnih, i naravno potpunu zabranu pušenja, jer dete je u prostoriji.

Ispali su sve to sjajni tajni zadaci.Ne znam koliko će joj još biti tajni, jer već joj je sve poznato.Tajne prestaju kad se nešto sazna.Misterije su potpuno nestale.A ja već spremam školski pribor za školu, kada ću ja morati ponovo da savladam misteriju škole i njene učionice.....

Priča o sreći

Koliko puta sam uzimala papir i olovku da bih pisala stavke "pro" i "contra" situacije u kojoj sam,a da bi nekako sve prevagnulo na-sreću.Pa ispadne srećan si ako imaš više ovih prvih, tj "pro" stavki.Imaš platu, pa nebitno što ponekad kasni.Imaš posao što je opet bolje od onoga koji ga nema uopšte.I tako bi filozofski mogla do u nedogled.

Prethodni dani su bili naporni.I fizički i psihički.NO suma sumarum, opet ispadne da sam srećna zašto što je taj reizbor prošao kako treba....što sam se opet nakratko družila sa svojom prvom FB generacijom...što sam jednog od sistem administratora i pored njegovog skoro gnušanja FB, uvukla baš na taj FB da ja ne prenosim šta studenti ne rade dobro sa tehničke strane prilikom elektronskog prijavljivanja( a tek što ću biti srećna kad on ovo pročita..:) )..što je prijemni ova dva dana prošao kako treba, sa malim izuzetkom povećanog nemira upravo u amfiteatru na FTNu, gde su polagali budući studenti SUP smera...što i kad je počeo pljusak danas, sam ipak imala kišobran i što sada nekako prosijava, šta li ,sunce....i što mala mudrica peva, dok se brčka u kadi, i to na skoro perfektnom engleskom, ali što sad to što peva nije gramatički ispravno, to je druga stvar....i što imam divne prijatelje , koji me uvek podržavaju...i što ja isto to mogu uvek da učinim za njih...

No onda stanem.Prst na čelo.To su sve neki momenti, koji dođu, prođu, ostanu u pamćenju ili ne...No gledajući dete, na očekivanoj rođendanskoj zabavi( jer rođendan nije pravi ako nije "Bambini" rodjendan), shvatih kako IZGLEDA čista sreća.To je ta slika koju imam na FB i u skoro svakoj sobi u kući,koja oslikava punu sreću...u društvu onih koje voli, dok skakuće po trambulini, i shvata kako je ceo svet njen, dokle god ona to želi.....e to je SLIKA ČISTE SREĆE, KOJA SE NIKADA NEĆE IZBRISATI..:)

Igre koje igraju majke i ćerke -II deo

...uvek je u pitanju manja ili veća emotivna ucena.Skoro nikada finansijska, ako i jeste, praćena je sa emotivnim nabojem.

Govori se o žrtvovanju nečega ili nekoga, da bi ta sada nezahvalnica imala to što ima. I ne bi postigla nikada to što jeste da nije bilo te praiskonske žrtve, koja zapravo dublje psihološki i sociološki i biološki i nije žrtva već jednostavno posledica majčinskog koda.

Uvek se setim onih priča o ženama čuvarima ognjišta.ranije su one to bile i bukvalno, ali je suština ostala ista. Jedino njihova snaga, predanost i sposobnost žongliranja između porodice, karijere i sopstvenih roditelja može da očuva ceo sklop. To nije simbioza, to su neke vrste pijavica na leđima savremene žene, koje neke žene ćutke prihvate, neke su manje uspešne u nekim segmentima, a neke odrađuju, posle silnog bunta i borbe za svoja individualna prava.POenta je da žene danas ne vaspitavaju samo svoju decu, one moraju da vaspitavaju na određen način i svoje muževe, svoje roditelje, prijatelje, kolege sa posla..da postoje različite vrste privrženosti, i da je sada prioritetna privrženost detetu, a svi oni dolaze svetlosnim godinama iza nje.I da se nikada niko ne treba usuditi da ucenjuje i traži postavljanje kvalitativno različitih ljubavi na tasove iste vage, jer babe i žabe ni u priči ni u stvarnosti nisu isto.

I sve te emotivne ucene počinju uslovno preventivno i vaspitno." Ako....onda". " Kako možeš....sram te bilo".Više se ne lupaju šamari niti drugi delovi tela, osim- duše.Majčinski kod, ili kako bi ga drugačije već mogli nazvati je u svim ženama. Neke ga prepoznaju kao blagoslov, neke kao obavezu, a neke kao divni broš koji im se slaže uz poslednje fensi cipele i torbu. Od toga zavisi i način ispunjenja tog koda. Sudbinski nema šta.

Majka voli i prašta i kad niko drugi ne prašta.Čeka, kao što je pisao Konstantin Simonov, kada niko drugi ne čeka, i kada svi već pogase sveće i izgube svaku nadu. Vole jer su ta deca krv njihove krvi i krvi čoveka koga vole, a to je još jači kod u njima. I tu nema pogađanja.Bar ja tako mislim.

Zašto onda ovaj naslov, o igrama majki i ćerki? Pa ne mogu da se otmem utisku da sinovi nekak lakse prolaze kod majki.Brže im se oprašta, ako ništa drugo.Više plače na njihovim venčanjima, jer dragi božeeee, koga mi on to dovodi u kućuuuuu.....
Igra? Nalik šahu, sa dve jake kraljice, na istoj strani.Samo kralj između njih sigurno propada, gine, whatever...

Nadmudrivanje Ksenije

.....budim se svakog dana sa pomešanim osećajima ponosa i skoro užasa. Ako i kada mi moje dete postavi pitanje na koje ne znam odgovor.ILi to bude pitanje koje je , tako da kažem neprimereno, a vala ovo nisu generacije koje možete ubediti da smo ih našli u kupusu.Već j epre nekoliko meseci mala mudrica detaljno pisala proces nastanka malih beba kod gmizavaca, za ptice zna da izlaze iz jajeta, akod ljudi..pa sad, tu tate nešto rade, ali deca su uglavnom u stomaku, i izađu iz stomaka, ili ponekad raseku mame da bi ih izvadili.E takvih pitanja se užasavam, jer prosto, smo mi to smeli tek mnogo kasnije da pitamo roditelje. I možda da gledamo krišom filmove Vudi Alena o tome kojih 20 ili koliko već stvari želte da znate o....nečemu,a niste smeli ili imali koga da pitate.

NO čini s eda me više od pitanja iznenađuju-odgovori koje nisam tražila.Konkluzije do kojih klinci danas dolaze, pitaj boga kojim misaonim putevima.I što je najgore, imaju takvi odgvori čvršću logičku strukturu nego da je mi odrasli konstruišemo.

Tako je mudricu danas svojevrsnom preispitivanju podvrgnula moja drugarica Jelena( nisam sigurna da je to i prizvalo kratki letnji pljusak, ali je suština da se tokom ovog ispitivanja isti desio).I mudrica je ostala dosledna sebi, da je dobro što ljudi nisu živeli u doba dinosaurusa jer bi nas dinosaurusu onda skroz sve pojeli, da su dinosaurusi bili mesožderi i jeste da ljudi imaju nešto mesa na sebi, ali da su ljudi živeli u doba dinosaurusa sigurno bi jeli i ljude( brrrrr!!!).
I da su detektivi oni ljudi (koje hvala bogu nisu pojeli dinosaurusi jer ih tada nije ni bilo, ali da jesu, sigurno bi ih pojeli) koje znaju gde je svašta a da su špijuni oni koji odu negde iza zavese, sakriju se i vire tako da ih niko ne vidi.....i probala je Jelena, inače veoma vična verbalnom , da nadmudri Kseniju, koja ju je savršeno logičnim sledom, samo čini se zbunjivala.Vratila ju je Jelena par puta na početnu tačku svake od ovih priča., ali je mudrica uspevala da veštim okretanjem reda reči odgovori na nekoliko različitih načina ali uvek jednako tačno.
U toku je zatišje.Premda nemiran pogled govori da oni kotačići rade punom parom...do sledeće prilike...jer na kraju, zaista zna gde je i šta je svašta....

Kako Branka kaže

..Branke se sećam sa fakulteta. Tj ona je skupila snage da završi studije prava dok sam ja već uveliko bila asistent.Prekinula je studije zbog braka, i sina kojeg je dobila.Verujem da je to bila jedna od težih odluka koju je donela, ali je imala podršku muža. I kasnije, što je veoma bitno, podršku da studije završi.Dolazila je na konsultacije kod mog kolege u kabinetu, taj predmet joj je, čini mi se,bio jedan od poslednjih koje je trebala da položi. I bila je samo-strašno uporna.
Branku srećem posle dosta godina.I gledam je kao iskusniju mamu, ženu, profesionalca.Iskusniju mamu , jer joj dete završava četvrti razred, a moje još nije krneulo u školu.Iskusniju ženu, upravop zbog tog momenta prekida i uspešnog nastavka studija, završetka istog, polaganja pravosudnog ispita.Samo joj ponekad zamerim izvesnu dozu panike , koja s epojavi u njenim sveetlim očima pa ih čini još većim i dubljim, nalik dubinama okeana.

Elem,zašto priča o Branki?

Zato što me svih ovih meseci -teši.I smiruje. I kad sam ja paničarila, govorila je, sve će biti ok.Iako njeno radno mesto nije sjajno, iako se svaki dan suočava sa gomilom firminih problema, i egzistencijalnih problema, nađe uvek vremena i snage da mi kaže: biće to sve ženska kod tebe ok. I ja joj verujem.Počela sam već da koristim u svom govoru uzrečicu, koja počinje sa: kako Branka kaže....nalik onom iz filma "Lajanje na zvezde", poznat citat-"..kako Tanjug javlja".E tako je i kod mene počelo sa: kako Branka kaže.

Ne bude uvek Branka u pravu.NIko nikada ne bude uvek u pravu. Ali ta živa reč, pa barem saopštena i preko Gtalka, znači.Jest da me redovno "krpi" što ona mene mora da zove, ali uvek objašnjavamo to time što ona uvek mene može direktno da dobije, a ja nju-preko sekretarice.Koja možda nekada i nije na svom radnom mestu.Ili joj treba puno zvona da odzvoni, da bi podigla slušalicu.A ja, ako zovem Branku, imam nešto važno da joj saopštim i ne mogu da čekam 5 ili 8 zvona.

I tako.Branka je , bar ja tako mislim, još jedan od "junaka iz senke srpskih muškaraca", kako je ona to sama nazvala.I nalazi se tačno između one sjajne posne torte koju pravi i članova zakona kojima dobro barata.

Sjajan lek za lečenje nervoze

.. još kao klinku su me fascinirali albumi sa samolepivim sličicama. No u to vreme, tako da kažem, nije bio neki veliki izbor.Što je možda i bolje, jer smo onda imali samo istinske heroje iz Diznijevih bajki.Još uvek čuvam album iz 80 i neke sa Bambijem.Bio je formata A3, a sličice tada zalepljene još uvek postojano stoje na svojim mestima.To je bio prvi kontakt sa ovom vrstom zabave.

Bilo mi je nekakako-krivo kad sam bila 6 ili 7 razred.Tad su se pojavili još bolji albumi, ali bilo je -"trulo" i "klinački" uzeti album sa tamo nekim sličicama i lepiti ih.Tako da iz tog perioda ljubomorno čuvam dva Barbie albuma, a sličice sam kupovala kao kusur od kupovine žvaka, na trafici.Eto, uvalili mi te kesice, ne znam šta ću s njima a ja htela samo žvake.Jest da to moji drugari nisu mogli baš najbolje da "svare", ali tolerisali su mi to, jer ipak sam najbolje u razredu znala matematiku i fiziku, pa su zavisili od mog strpljenja za vreme priprema pred kontrolni iz ovih predmeta.Šta sad što naša "dodatna učiteljica", kako su me zvali, možda skuplja tamo sličice, umesto da ubacuje vatu u grudnjake, potura hrpe spomenara i ide sa nama iza škole....

Onda je bio jedan dugi period da nisam primećivala te albume.Ili ih jednostavno nije bilo, ili ih ja nisam primećivala jer sam radile druge bitinije poslove.

E onda je došao prvi album sa Winx vilama, pa još jedan.Pa Traktor Tom, Nindža kornjače su bile nešto mračne i sve tamno zelene, Izzy nas nije nešto fascinirao, a problemi su nastajali kad sam donela iz Hrvatske album Sunđer Boba ali i nedovoljan broj sličica, i iz Slovenije potpuno drugačiji album sa Winx vilama. Počela sam uz ćerku ponovo da otkrivam tu strast otvaranja kesica sa sličicama, i čak da se takmičimo koja će koju sličicu da zalepi u album.Pa smo pravile sledeće dilove:
...ona će da lepi sve jednocifrene i dvocifrene brojeve, a ja ću trocifrene...
...onda je naučila da čita i trocifrene brojeve, doduše po američkom sistemu( npr.jedan-nula-pet), pa sam je počela da se "borim" za lepljenje sličica na prvoj i psolednjoj strani....
...onda sam počela da dobijam zadatak da lepim sličice koje uklapanjem čine veću sliku, jer je Kseniji oduvek izmicao jedan deo( jupiii)
...onda sam dobila da lepim sličice sa poslednje dve strane albuma( čudna neka kombinatorika, al tu se uvek potrefi najveći broj duplikata)....

Naravno, ne otimamo se zapravo.Ali sam sinoc prvi put osetila potrebu da lečim trenutnu nervozu upravo na taj način.Pitala sam:
-Koje sličice mogu ja sada da lepim?-držeći u ruci ogroman album Little Pets Shop u jednoj i Dinosaurus u drugoj ruci. U oba albuma se nalazila hrpa sličica, koje inače dete disciplinovano već nedeljama razbacuje po sobi i ja ih disciplinovano skupljam i stavljam u odgovarajuće albume, bez lepljenja naravno.

Podigla je glavu i rekla:
-Ja ću da lepim Dinosauruse, oni su edukativni, hoću da naučim sve o njima( !!!!!)A ti uzmi Pets Shop, oni su za zabavu, smatram da treba da se opustiš.....

Nakon ovakve izjave malog velikog čoveka, prionula sam na posao.I provela se kao nikada dosad.Ni na jednom mestu, ni za milimetar nisam omašila ivicu okvira za sličice..:)detinjasto? Samo me je podsetilo na ono vreme kad smo bili skroooz bezbrižni, bez egzistencijalnih problema, a jedina muka je bila popuniti album i ne zalepiti sličicu van okvira ili uklopiti nekoliko sličica u jednu jedinstvenu sliku.I opet se vrati osmeh na lice.

P.S. Dobila sam pohvalu od malog mudraca.Rekla je da " majstorski" lepim sličice u album i da će me zvati uvek kad zaškripi u tom delu....super, zar ne?

O komšijama..

..imam divne dve komšinke.Uvek mi se jave kad prolazim ulicom.Jedna od njih, doduše ume to malo da nervira, uvek isprati moj ulazak u kuću.Jednostavno prirodno je da se uvek nađe na tom mestu, kad ja otključavam svoja vrata. Druga pak, me otprati celim putem dok prolazim ulicom ispred njene kuće. Jedna se zove Tina, druga je Dona.U čem j eproblem?Što su to-kerovi.tačnije ženski kerovi, da ne kažem nešto drugo.
Laju svaki dan iz petnih žila.Ne razlikujem kad se vesele a kad me ne vole.U stvari, mislim da me i ne vole, je rčini se da ni svoje gazde baš ne što ne vole, niti poštuju.Tačnije, Dona urla dan i noć, i ne treba mi zvono na ulaznim vratima. Ona je postala pouzdan alarm za sve prilike i sva doba.
Dok, suseda Tina, budući da je od neke niske, majušne a veoma opake vrste pasa, svojim piskavim lajanjem samo iritira.Ona obično laje na preskok nekako, jer zbog svoje visine iliti nizine, ne vidi baš svakog ko prolazi ulicom.Ali nepogrešivo me oseti kad dolazim do kante za smeće, budući da je ona blizu ograde, i tako javlja svojim gazdama da sma bavila i to, tj bacila smeće u kantu.Što verujem da im je informacija od velikog značaja. A možda i jeste, ko zna, već nekoliko puta smo zatekli Tininog gazdu, kako se naginje preko zidane ograde( koju je inače on zidao i ukopavao ciglama celo jedno leto), i zvera po našem dvorištu, da vidi šta mi valjda radimo.

Elem.

Donu čovek još može nekako kontrolirati.Tj neko od starijih gazdi vikne, pa s eona ućuti.Ali dođe mi ponekad da je-ujedem.Pa pusti me da uđem mirno u svoju kuću.Jer njena kućica stoji direktno pred mojim ulaznim vratima.I nema šanse da uđem, a da druge komšije ne saznaju i tu činjenicu, koja je verujem takođe veoma bitn ai za njih i za ostale komšije, zaključno sa donjom ulicom, jer Donin lavež ječi u dve naredne ulice.Čini se da suseda Tina ume bar malo da dremne, dok DOna ne spava, već kao riba stalno prati jednm okom kad će neko ući ili izaći iz moje kuće.Pravi bolju evidenciju od svih drugi komšinki koje uporno šetaju po ulici i uredno beleže kretanje svih nas mlađih od 40 godina.

Kod takvih čuvara, ne treba mi alarm.Eventualno tamponi od sira, kakve su koristili u Alo, alo, kad bi madam Edit krenula da peva.

zaljubljivanje, odljubljivanje, i druge emotivne koještarije

EVo drugi dan raspravljam sa jednom drugaricom , sjajnom mladom ženom na gornju temu.I juče me je poprilično namučila svojim pitanjima a ja prosto nisam znala kako da joj odgovorim. Jednostavno, kao što ni za roditeljstvo ne postoji dovoljno dobra knjiga, tako ni o muško-ženskim odnosima nema još napisane dobre knjige a posebno ne o onom delu koji se zove zaljubljivanje-odljubljivanje-patnja-tuga-depresija-zaljubljivanje- i tako u krug.

Elem, prvo njeno pitanje je bilo, kako da s eodljubi.Tj kako se to zapravo radi.Probala sam da joj predočim da je i stanje zaljubljenosti kao neko stanje bolesti, prehlade, kijavice, šta li.Dakle, ako je lečiš antibioticima, traje 7 dana. Ako je ne lečiš, sama od sebe prođe za nedelju dana. Dakle, na tebi da lićeš povećati rezistentnost svog organizma na antibiotike tako što ćeš svaki božji put kad kineš da uzimaš iste te antibiotike, ili ćeš-otkunjati svoje, samo sa molitvama, čajevima, transcedentalnom medicinom ili ćeš otići na trčanje pa kud puklo da pukne.

OK, ali šta je u slučaju odljubljivanja antibiotik? Onda ima dve opcije, po meni. Ili da se žestoko zaljubiš u nekog drugog, ili da te ovaj toliko povredi-uvredi-napravi haos-prevari te, itd, pa da ga zamrziš.Emocija, takva kakva je, posebno ako bude jaka( što nije uvek nužno povezano sa dužinom trajanja te emocije), ne nestaje tek tako sama od sebe. Pa i prehlada, ako je ne lečiš, prestane, ali uzročnik-ostane. I narušava ti zdravlje i dalje. Dakle, ljubav ne možeš tek tako da zaboraviš, da zanemariš, ćušneš pod tepih. MOraš je sa nečim istisnuti.

Eeee, a ja hoću da s eodljubim i da s eviše ne zaljubim.Dakle, nema antibiotika u gornjem smislu.Jedino da odeš u manastir, no tamo možda, spram poslednjih događanja, možeš još dobiti i -batine. Sa tim razmišljanjem sa otišla juče s aposla, i tumbala ga po glavi cele noći.Kako se jednom odljubiti i kinada ikada nikada ikada više se zaljubiti? Zatrpati s eposlom? ONda ne gine veza sa kolegom, jer ćeš po prirodi stvari dosat vremena provoditi na poslu. To nikako nije dobro, jer veza nastala na radnom mestu, pod stresom i u ograbničavajućim okolnostima, brže puca, i stvara lošu radnu atmosferu.Dakle,ne to.

Odseliti s eiz grada? Joook, kukavički.Zaboraviti? Nemoguće.

I tako dođem danas na posao a ona ima novo pitanje.Kako prepoznati da se nekome sviđaš?Uhhh...pa ima raznih znakova, ali ne mora svaki nužno ka otme da vodi. jednostavno, neki ljudi su-otvoreniji i ne stide se da svoje emocije pokažu i rečima i dleima i taktilno.Da te dodirnu, uhvate te za ruku, spuste glavu na rame onako usred razgovora, potapštu te po ramenu i da im ruka slučajno ostane na tom mestu nešto duže nego što bi u toj situaciji bilo primereno.Nkei ljudi su jendostavno takvi, i takve poteze sa njihove strane ne treba nikako tumačiti kao znakove sviđanja. Tj jeste to sviđanje ali ne u tom zaljubljivanje-fazonu. Nego u fazonu dopadanja, naklonosti, prijatnog osećaja kad su u blizini nekog njima dragog.

Stvar doduše može da se zakoplikuje ako se te dve osobe duže znaju.I ako su zajedno provodili dosta vremena, čak i na poslu, i pod stresom, da su radili na istim projektima, zavisi jendo od drugog, itd...

Iako sam pobornik i tvrdi pristalica postojanja muško-ženskih prijateljstava, morala sam u par slučajeva da priznam ono što su i umniji ljudi od mene već konstatovali.A to je da se prijateljstvo često uzvisi do ljubavi, ali se ljubav retko ponizi ponovo do prijateljstva. I onda nastaje pravi kolaps.

Dali uvek hvatanje za ruku od strane prijatelja treba shvatiti kao alarm da mu se sviđaš u "!onom" smislu? Zavisi. Taktilne metode iskazivanja naklonosti su u savremenom hi-tech svetu veoma retke, jer smo svi počeli da živimo virtuelne živote, pa se tako i tešimo, izjavljujemo ljubav, dogovaramo.....Taj dodir, kao i osmeh koji znače više od hiljadu reči a ne koštaju ništa...
nisam pametna.

UpomoĆ!

O liderima i liderkama

Poznanik, prijatelj, kolega, šta li mi je već-ne znam ni sama-e jedan takav u mojoj "kolekciji" mi obično kaže:" Srbiji je dosta lidera".Uvek aludira na sve poslove koje obavljam i skoor da je u pravu, s itm što ja sebe ne doživljavam liderom u tom smislu.Mislim, biću lider ako niko drugi neće.Još na studijama mi se više sviđala mogućnost vladavine iz senke.Tada smo moj drug Srđan i ja sklopili "dil", on će jednog dana biti predsednik Vlade, a ja njegov savetnik.Srđan s etada bunio jer je veoma brzo čeljade shvatio suštinu.Saveotvanje bi zamenilo-vladanje.Tj postao bi marioneta savetnika....:) naravno, obećala sam svečano da nikad ne bih savetovala išta protivzakonito, da barem sa te strane bude miran.

Elem.

MOžda je Srbiji dosta lidera, ali u mojoj porodici ih nikako ne manjka.

"Jaoo, dobro je što ste danas došli u vrtić, prosto ne znam šta bih da niste", zakukala je vaspitačica jutros.Dok sma gledala naslednicu kako utrčava sa " ćao , mama" bačenim nekako sa ramena, gledala sam i ženu u čudu.U ponedeljak su klinci pravili " čarobni napitak".Kaobajagi napitak i kao bajagi čaroban, ali je kolovođa svega bila moja gospođica.
Ona je slušala i čitala da ima neke biljke koje s euberu, pa ih preliješ vodom , pa odstoje, pa procediš i dobiješ-napitak.Nije baš čaj, nikako nije sok, daleko je od kafe, ali pošto se pije, onda je-napitak.

U ponedeljak je sprovela, tj navela ostalu decu da sprovedu zajedničku akciju branja cveća i bilja.Pa su tražili čašu, činiju, šta li.I prelili vodom.I rekla je svima da treba da odstoji do sutra pa će ga onda sutra procediti i videti šta će biti dalje.

To sutra je došlo, ali ona nije došla. Klinci su bili zbunjeni jer nisu znali ni kako da procede, niti šta da rade sa tim što je ostalo.Premeštali su tu činijicu po celom dvorištu, pazili da se sluuučajno ne prospe nijedna kap dragocenog napitka...jer kolovođa nije došao i sad oni ne znaju šta da rade sa time.

Onda mi je bilo jasno njeno utrčavanje u dvorište i iznenadno "šu-šu-šu" sa ostalima.Odmah su tajnovitim kretnjama izbunarili tu činiju odnekud, i onda je ona kao matora počela da ispituje da li su uradili sve kako im je rekla.TRažila je , izveštaj o stanju, tim rečima a meni je vilica samo padala i padala....oooooo.....

Dok sam išla ka stanici autobusa, setih se i drugih događaja u kojima je prednjačila druga devojčica.Njih dve prosto kao da se -takmiče.Dečji, ali ima kompeticije, koja je hvala bogu jako lepa, nastanu lepe inicijative iz toga i veeoma je zdrava za njih i njihov razvoj.

Srbiji je možda dosta lidera, ali je jendostavno plodno tlo za njihov nastanak.Pa što ne bi iskoristili taj potencijal, kad ga već imamo?
Proverite dakle, u svakome od vas koliko liderskih osobine imate.Imate ih, bar za nešto. U ljudima oko sebe.Imaju ih i oni....

KOliko košta demokratija ?

Stalno se pogađamo koliko nas košta demokratija.

Ne samo nas.

Sve ostale.

Ranije smo uspevali da obranimo demokratiju kao skoro pa idealan obik političkog režima, jednostavnim rečima ” autokratije-fuj to!”.I bilo je sve rešeno.Međutim, pred kraj 2007.godine porazili su me neki argumenti koji su izneli tek svršeni srednjoškolci, a u korist autokratije.

” …jeftinija je…”

-”…tamo te barem ne jure svakih 6 meseci da glasas, imas vladara, kralja, cara dok ne dodje njegov sin, ako on ne valja, onda ga fino sklone i dodje druga dinastija…”

“….u autokratiji znaš da nemaš prava, a ovde imaš prava ali ili ne znaš koja su, ili kome da se obratiš da ti pomogne da ih realizuješ, ili njihovo ostvarivanje kasni jer je pao računarski sistem ili je šalterski radnik na pauzi”

“……kad završim faks, biću poslanik…”

Koliko košta demokratija? Ali ne mislim u novcu…..

Facebook generacija 2

Pisala sam o tome već ovde:http://www.apolotv.rs/wp/?p=90, ali skoro pa moram opet.
Ta moja prva Facebook generacija ulazi u fazu priprema za junski ispitni rok, dakle, ispratiću i njih u drugu godinu studija uskoro.Sa ovakvim ili onakvim uspehom. Shvatili su dosad, nadam se, da je studiranje jednako radnom mestu( a valjda su shvatili to stalno ponavljam), pa nek tih 8h radnog vremena, tj učenja ili posvećenosti studijama ukombinuju u 24 h jednog dana kako god žele.I da pedagoška funkcija svih nas ne završava sa time što ćemo im videti leđa nakon položenog ispita.Već se nastavlja,jer su -naši studenti..:)

Mislim da Andreju, koji je napravio ovu grupu nije ni pamet palo da će grupa imati 292 člana.Bar ih ima u momentu kada piše. Niti da ću ja, prihvatiti da mu pomažem u prosledjivanju relevantnih informacija.Niti da ćemo na kraju uz pomoć Milana, imati i svoju FB žurku, beše ono u "Adresi", zar ne?Čini mi se da su se granice komunikacije ovako definitivno-pomerile, na bolje. Ono što se smatra imperativom današnjice, ali nužno nosi i negativne konotacije, je ovde ostvarilo svoju najbolju moguću svrhu.

Kad smo počeli sa elektronskim prijavama ispita na fakultetu, tu sam prvo i oglasila, u toj FB grupi. UZ početne probleme, koje prati svaki novi sistem, treba reći da je više od 50 studenata na ovaj način uspelo da prijavi ispite. Rezonujem da će ih biti sve više, jer smo sa ovim početnim koracima, uvideli i ispravili sve početne mane ovog programa. Ksenija i Kristina, kao jedine sa SUP smera koje su na ovaj način prijavile ispite,su imale i dodatnih problema.Možda nismo baš najbolje izašli sa time na kraj, ali nekako smo razrešili...

Opet thanks to FB grupi.

Posetio me je Milan, again.Zbog nove žurke.Zaslužili ste je, svi.Negde posle 20 juna, recimo?

Varijacija na temu mamakanja

...s tim što ja tu izbacim jedno slovo, pa ispadne: mamkanje.Ali je nalik onom mamakanju o kome je pisala Tweety.Razlika je u tome što ovde više nisu zahtevi nego veoma nezgodna pitanja.

Mama, a jel tako da je diplodokus bio dobaar dinosaururs...

Mamaaa, a jel su svi mesožderi dinosaurusi bili u stvari ljudožderi, u stvari bili bi ljudožderi da su jeli ljude ali tada nije bilo ljudi, ap su u stvari bili ljudožderi koji su u stavri dinosaurusožderi..?

Mama, kad mirišeš mak, onda ti se vrti u glavi?Koju on to supstancu ima u sebi , jel to aspirin?

Mamaa, a beba krpelj isto pije krv kako i roditelji krpelji, ili se ona samo zeza?

Mamaaa, a slušaj ovo: stolen kis hez kam tuu leejt, neko je zakasnio da nekog poljubi ili šta?

Mamaa, a jel enter isto što i dilejt, pa mislila sam da je isto, oba su na tastaturi..?

Mamaaa, a što me ne slušaaaš?

ONda dolazi seniorka:

Ti si majka, zato trebaš da....

Ti si majka, onda moraš....

Ti si majka.....aaaaa

Kad sam postala majka mislila sam u ružičastim i svetloplavim nijansama i kontala da je to svakako velika obaveza i odgovornost. I bila pripremljena na to da nema dovoljno dobre knjige o roditeljstvu nego da se dosta toga uči u praksi, na osećaj i slično. Ali kad me sa jedne strane okupiraju sa pitanjima gorenavedenim, a sa druge strane mi svaka rečenica počinje sa trebanjem, moranjem itd, onda stavim prst na čelo, aloooo....nema zakona koji striktno reguliše svaku obavezu roditeja.I da ima, nikad ne bi bio toliko potpun jer ne bi mogao da reguliše sve što moraju ili trebaju da rade roditelji u pogledu svoje dece. To naravno ne znači da treba da bude anarhija u ovim odnosima, premda one igre koje igraju deca sa nama i mi s anjima ponekad liče na uvod u anarhiju.

Mamkanje. Ne bi ga trebalo zabraniti zakonom, ali ga treba bar ograničiti na razumnu meru, meru koju može podneti jedna prosečna mama, ne nalik onim super mamama koje se slikaju po Gloriji i drugim fensi časopisima, iza kojih stoji četa bebisiterki, spremačica, žena koje kuvaju ručak, peglaju veš.MOžda ga ograničiti na 2 ili tri ovakva talasa mamkanja na dan, sa najviše do 5 pitanja po talasu.To bi bila neka razumna mera. Za sve što bi hteli da mamkaju preko ove mere, nek pišu ili ako ne znaju da pišu nek pamte za sledeći dan. Pa i Skupština radi do 18h, sem ako ne prebace normu ali uvek samo zbog stvari o kojoj se već počelo raspravljati.Ne uvode se novi elementi u raspravu tj, nova tačka uvek ostaje za sutra.

Stavljam predlog na glasanje, ko je za?:)

Koje igre igraju babe i unuci i majke i cerke...

Podseća defnitivno na onu knjigu Koje igre igraju narkomani.Pa skoro da je tako.Addicted to family liasons...
Koje su to igre?
Babe i unuci su sjajni dok su sami.Najbolji drugari.LJubav do neba.Nikog nema sem njih i njihvoog malog univerzuma u kome je skoro pa sve dozvoljeno, čak i ono što roditelji ne dozvoljavaju a babe negde apriori zvocaju roditeljima kad im se sluuučajno omakne da deci takvu aktivnost dozvole.Najviše na svetu celom su najbolji drugari.Ma, nema čega nema.
E onda dođe roditelj sa posla. Uglavnom majkica mila.ONo preslatko dete se pretvori u neko drugo, jer sada njače, bacaka se, upada u reč, svađa se sa svojoom najmilijom bakicom koju je do malopre obožavalo a sada je ona dečje nesuptilno skoro naglavačke izbacuje-out, breee!Mama je tu, mama je in, ti si out, hoću samo ja mamu, ne možeš ti nju, nemaš ti nikakva prava da sada pričas sa njooooom, idiiiii....
Uh.

Ova igra se završi potpunim kolapsom majkice mile, koja jedva čeka naredni radni dan, gde će joj verovatno pucati glava od obaveza, ali barem neće morati da izigrava UNPROFOR zonu, niti da bude optuživana za genocid u Ruandi od strane dva bića sa kojima je, mukice moja, u krvnoj vezi. Psiholozi su u stanju da ovu vrstu igre, tj ovakav tip igre zovu ljubomorom, ili još gore, borbom za primat na domaćem terenu.Jer I baba i unuci su domaći na terenu središnje figure, tj roditelja, ali lično prisustvo te krvne spone dovodi tu bezgraničnu ljubav u stanje neograničenog rivalstva, gde su sva sredstva dozvoljena. Čak je i dozvoljeno da se zamene starosni kodovi, pa da s edete ponaša zrelo i odgovorno, a baba, kao Hogar strašni nakon izgubljene bitke, ranjivo i nemoguće, vrati mi moje krpiceeeee....!
Druga vrsta igre je majke i ćerke.Posebna je vrsta igre između majki i sinova, ali nekako, budući da sam ćerka, više me interesuje ovaj tip igre.

Dakle, one sve znaju bolje od vas, čak i kako se osećate i kad ništa ne osećate. Prave analize vašeg društvenog, privatnog, poslovnog i svih ostalih sfera života, i to uvek kad im ne tražite.Tačnije, to vam nikada ne pada na pamet, ali eto, dobijete uz jutarnju šolju kafe, kao MIlan tarot lično da vam predviđa dan.Njihova iznenađenja su samo za njih iznenađenja, a za vas su uglavnom-šokovi finansijske i psihološke prirode.Njihova reč je uvek poslednja, bilo zato što druga strana samo ućuti i više ne progovara, ili zato što one ipak imaju malo više slobodnog vremena za razradu svih mogućih scenarija vašeg ličnog odricanja od priznavanja sopstvene propasti.

UH na kvadrat.

Kažu, again,psiholozi, da posebno u matrijarhalnim porodicama, gde je majčinska figura bila jaka i dominantna ili je u pitanju nepotpuna porodica sa majkom, koja je razvedena ili udovica...dominacija nikad ne prestaje.Takva dominacija rađa dva tipa ćerki.Ili potpuno pokorne, koje prihvataju svaku kritiku, i koje najčešće svu majčinu frustraciju prihvataju na sebe, i neretko završe u još gorem psihološkom stanju od majke.Drugi tip su jake i nezavisne osobe.Ćerke, koje su još jače i dominantnije u svojim porodicama, ali uvek svesne onog što su morale da urade da bi ostvarile takvu poziciju.Takve ćerke su onda contradictio in adiecto, jer iako autorativne su istovremeno i neverovatno bolećive, na sitnicama, koje im majke strašno zameraju. NO , one ipak imaju integritet kojim stoje uz svoj stav, kao uz tvrđavu.

Zašto cela priča o igrama koje igraju babe i unuci i majke i ćerke?

Pa danas je moja mudrica rekla da lepo što je baba glavna kad su njih dve same, ali kada ja dođem kući zna se da sam ja glavna i tu nema rasprave.
Odakle ti to, mooolim te?
Pa baba je prestala da ti prepričava vesti od danas, jer je skontala da ih ti već znaš pre nego što ih objave. I kažeš nam da se otimamo oko daljinca kao dvoje male dece.ALi ja odbijam takvu reč, ja nisam mala, ja ću biti školarac. Dakle, neko drugi je mali, i to i ti i ja znamo....

Dakle koju igru njih dve igraju sa mnom?

Princip tri pravila

Sve dok nismo "popili" prvo izbacivanje sa treninga zbog nestašluka, funkcionisali smo po pirncipu pravila sa negacijom, koja suuglavnom bila nekog polurepresivnog karaktera.U smislu, da kad već vidimo da mudrica počne da pravi štetu, mi upozoravamo da to ne treba da radi.Potpuna preventiva je kad ona ima naučen kod ponašanja unapred, a ne post factum.

Elem.I to prvo izbacivanje je bilod govoreno sa trenerom, jer su pšriznajem bili nemogući, a to nije mogla da svalada ni njegova bezgranična ljubav i prema tom sportu niti prema prenošenju tih veština na te razigrane klince. Taj dan, još njih dvoje je "popilo" izbacivanje, još nekoliko se našlo na klupi do kraja treninga. I tad sam pukla.Vala okrećemo drugi list.

Iskoristila sam što je gospođica otkukala svoje i čekala kraj treniga da se izvini i obeća da "neće više". E tu te čekam.Onda smo uveli -tri pravila.A ona su:
1.Sluša se trener.
2.Ne pravi se nered/haos,/cirkus( u zavisnosti od raspoloženja menjamo ovaj deo).
3.Ponavlja se ono što kaže Tihomir( trener).

I to ponavljamo kao mantru pred trening.Jednom dok se vozimo prema vrtiću, gde s eodržavaju treninzi.Onda kad uleti sa ostalima u slau, i dok se ne poređaju u vrtsu, čučnem na te stepenice koje vode ka sali i pozovem, da ponovi pravila.Baci mi petaka i otrči.Uglavnom se posle vrati sa pečatom kluba na ruci, kao dokazom da je bila jako dobra taj dan.No ima dana kada iako ponavaljamo ovu mantru, vrati se sa lsedećom rečenicom:" Bili smo mi dobri, ali je trener zaboravio to da kaže".To je već znak da je imao malo muka da ih uvede u red, ali je nekako uspeo.Ipak su to deca do 9 godina starosti, a ona je najmlađa.Ali, naravno ima dana, kada dođe sva skunjena i ne progovara kako je bilo.To već znači da su bili neposlušni, i da ih je najverovatnije poseo na parket i držao predavanje o pravima i obavezama jednog karatiste i motivaciji za nastavak treninga.

E jutros smo opet napravili nova tri pravila.
1.Ne trči se u vrtiću.
2.Ne izvode se vratolomije.
3.Gleda se kud se ide.

Dok smo uvežbavale mantru u vožnji, bila je ozbiljna. Međutim čim je videla zgradu vrtića, skoro je preko mene htela da iskoči iz kola.
"Gde ćeeeš?"
" Joooj, zaboravila saaam....ali mama to su nova pravila, treba mi vremena da ih naučim:"
" Šmizlo..slušaj sad...već si dvaput iskretala skočni zglob, mislim da ti je taj zavoj na nozi dovoljna opomena.Pravila treba samo da te podsete na krajnju posledicu, ako ih s ene pridržavaš", i pokažem na njenu nogu.
"Dobro, prihvatam da sam pogrešila ali sada sam osetila bol u obe noge, imam tri pravila i sada će biti sve dobro, jel da?"
" Nije stvar da IMAŠ tri pravila, nego da ih se PRIDRŽAVAŠ".

Na ulazu je samo mahnula rukom, i ja se stresoh.Koliko se sećam, deca su se od roditelja odvajala prvenstveno u mentalnom smislu sa nešto više godina nego što ih ona ima.Upomoć, jel smo mi to ušli u pubertet?Ok, evo i novih pravila za mene:
1.Ne hvataj se za glavu prerano ili previše puta.
2.Ispravljaj, ali ne prepravljaj trajno
3.Uživaj u ovim mudrolijama, jer..postajaće sve bolje, dubioznije i zahtevnije....:)

Nećeš verovati šta sam našla......!!!!!

"Mamaaaaa..nećeš verovati šta sam našla u špajzuuu!"
Dvaput sma se prevrnula na stolici u sobi.I počela da nabrajam, sem čipsa, turšije i hrpe džemova, marmelada i eurokremova..možda par živih bića, tj paukova, koje Ksenija nije dala da "uklonimo", jer ipak su to živa bića...možda par krokodila i starih kišobrana....Ali, eto čujem je kako mi s epribližava jakim batom koraka i odahnem, huh, dobro je, ne vuče ništa enormno teško, nije musava, nit pocepana, dobro je nije imala okršaj ni s kim i ni sa čim...pruža ruku pobedonosno i pokazuje-kutiju šibica.
"Znam da ćeš reći da je to-pec, ali ja sam ga našla, vidiš kako ga vazdušasto držim da ne dobijem pec".
"Nisi GA našla, nego si šibice- NJIH-IH pronašla"-pokušavam da ispravim.
"" Ej ,mama, opet si komplikovana".
" A ti nauči da govoriš ispravno".
"Poenta je da sma našla šibice.Jel bitno da su njih illi njega?".
" Bitno je. Sama si rekla da postoje ženski i muški paukovi.Tu si pravila razliku.Zašto je ovde problem?"
" Ali tamo je bio jedan pauk.A ovde ima više šibica.Kad su u gomili, nije bitno da li su te šibice-ženske ili muške, kad su pomešane".

Posle valjda 2 ultragalaktiči kratke minute ćutanja, eto novog vriska:
"mamaaa, nećeš veorvati ŠTA sam sada našla!!!".
"Šta si sada našla?"
"Sveće, za grejanje. To s euklapa, tu su šibice i sveće, sada još smao da nestane struja pa da zapalimo sveće i grejemo se na njima".

O bože....:)

Knjiga dnevnih zapovesti

Tako je moj standardni radni i organizacioni dan nazvao moj dragi kolega, sa kojim delim kabinet.Pre par godina, slušajući me kako obavljam naizgled beskonačne telefonske razgovore, proveravajući da li je dete u vrtiću, dobro obučeno, šta tamo radi, ko ga dovozi i dovozi, da li je to uradio ili nije, ako kansi zašto kasni, ako treba još nešto doneti ko će doneti, itd...prvo je pukao od smeha, pa rekao :

" Ti mene podsećaš ne knjigu dnevnih zapovesti u vojsci"."

"Dozvolićeš mi neznanje u ovom slučaju, pošto nisam služila vojsku, kakva je to knjiga?"

" To ti je skup naredbi i radnih zadataka onih koji su u nekoj četi ili vodu. Onda se tu upisuju rezultati, ko je i u kom periodu nešto uradio, kako je uradio....dakle, dnevni učinak svakog čoveka.E , to ti radiš svojima, ili oni tebi, ja sad tu nisam siguran".

"Kad ja moram stalno da proveravam da li je neko nešto uradio, što je bilo ranije bilo dogovoreno, da li ti to liči na organizovanu i poslušnu radnu celinu?".

" A da li predviđaš i vis maior, tj višu silu da se nešto negde nepredviđeno može desiti, pa da se ne može zadati radni nalog izvršiti?"

" Ostavljam naravno i tu varijantu, i zato uvek imam razrađene bar dve rezervne varijante, koje uglavnom moram da koristim, jer UVEK se nešto nepredviđeno desi".

Čemu ova svakidašnja jadikovka?Elem, again putujem no ovaj put na 48h.Ali ot ne znači da tzv.visinske pripreme ne treba da se obave. Mala mudrica je obećala da će danas mirovati, da bi sutra mogla da ide u vrtić, to je ok, ja sma sutra tu pa ću je otkipovati do tamo i vrnuti nazad, ali što ćuuu sa petkom? Solucija je u sjajnom taksi udruženju Vojvođani, i statusu "stalne stranke", pa rešavam i taj problem.

U međuvremenu sam napisala i otpremila sve moguće dopise koji se inače trebaju otpremiti u ponedeljak,a l hajd da budem vredna.

Viri iz torbe račun, sa rokom plaćanjem do 15og u mesecu a koji ću mortai danas da platim, jer ko će toi uraditi 15og?

Recimo još i neki manji kofer da uzmem, jer u onaj ogromni mi se, prilikom poslednjeg pakovanja, Ksenija ušunjala i stala cela,a ipak definitivno više nije mala.Tad je tražila da je povedem u koferu sa sobom.

" Nemam vizu za tebe".

" Nabavi"

"Ali treba mi novi pasoš".

"Pa izvadi".

" Pa neću dok mi još traje ova stara viza".

" Al si ti mama komplikovana".

"KOmplikovana sam što neću da te upisujem u pasoš koji ću menjati za par meseci, a u koji će te onda opet morati upisivati?"

" U stvari u pravu si.Hoću da budem lepa u jednom pasošu, ne u dva".

Tako sam ostala samo sa tim velikim koferom, čija se drška,ona na izvlačenje, uzgred, pokidala dok sam ga vukla preko diiivnnooog beogradskog trotoara blizu autobuske stanice prošlog puta....i koji sada definitivno može da služi za Ksenijino sakrivanje i pravljenje kućice ili šta joj već padne na pamet...

Ok, lupkam dalje olovkom o sto, šta ćemo sa treningom.Ako će ići u vrtić, može onda i tremning da izdrži.Opet je problem sa prevozom u jednom pravcu, tata može tek da je pokupi tek posle treninga..to ću još da razmislim, a i tako je mudrica na posmatranju kod moje mame, tj čisto medicinskom posmatranju dok je previja i utrljava razne masti za smanjenje bola i otoka.

Bitan sastanka se održava u petak a ja nisma tu. Visinske pripreme traju danas već treći dan, jer razrađujemo sve vrste scenarija, tj što je moj kolega ranije savetovao, sve nepredviđene okolnosti koje se mogu predvideti da se mogu desiti, koliko god sve ovo izgleda blesavo.MOja imenjakinja, Dragana, treba ba bude opet heroj, i da izdrži pritisak sa tog sastanka, opet sama, bez mene, jer znam da te moje opaske, i one silne fusnote koje smo juče škrabuljale ne znače toliko koliko nečije lično prisustvo.

Odlučujem da stavim zapovesti za sebe.
Zavoj.
Račun.
Deteee, tj provesti bar malop kvalitetnog vremena sa omiljenom mudricom..
Što se tiče ostalih.. i zapovesti za njih,,, eno ih u komentarima..treba li da naglasim da ću proveriti izvršenje svih ovih zadataka?:)

Spiskovi, spiskovi....

...počelo je od ranog jutra..zagušivanje sa obavezama, a činilo se da će biti relativno mirna nedelja...

Zašto spiskovi, ovako u množini?Jer, evo dok kucam ove redove cepam već treći spisak obaveza koji sma u međuvremenu napravila i izvršila, decidno po tačkama. Uglavnom su administrativne prirode, ali npr.podnošenje jednog zahteva je skopčano sa podnošenjem istog različitim instancama, "zavođenjem" na dva mesta, u nekim arhivama, koje pitaj-boga -ko -uopšte -i-gleda, al hajd sad....Napravila sam četvrti spisak, zasad ima samo tri stavke na njemu, no pretenduje da se proširi...glavna stavka, ona koju nikako da napišem, jeste da treba da s evratim kući, budem malo sa ranjenikom/com i vrnem se n azad do 19h jer imam još posla.....i tako every day...

To stalno "seckanje" traje od jutros od pola 9..nema nade da se zaustavi u neko skorije radno vreme, jer, iako administracija radi do 15h, ko kaže da ja ne mogu ostati i duže i recimo sve im servirati za ujutro sutra u 7h, da ima o čemu da ćaskaju uz kafu do 9, kada će otići na pauzu za doručak, i vratiti se do 10h, da bi se i dalje bavili mojim zahtevom....a ja ću za to vreme otići do Bg, i vratiti se a njih ću, bojim se zateći i dalje nad istim zahtevom, kako razmišljaju o suštini moje dve rečenice....

U čemu je razlika? U tome što ja disciplinovano pišem spiskove i kad obavim sve sa istih spiskova, cepam i bacam.I pravim nove spiskove. A ova druga strana, onako stihijski radi.Naravno bez spiskova.I naravno da ne stižu, jer te dve pauze koje imaju su taaako blizu a tako daleko, zaista imaju malo vremena za sav taj rad...čast izuzecima kojih hvala dragom bogu, uvek ima.

Ako ovo nije mobing, onda ne znam šta je...mislim da ima i "narodskiji" izraz, cela poslovica o tome, ali bolje da je ne citiram...biće mi još gore...Don't pick me ,find someone else.....

Porodice zglavkara i kopriva

..klinci rade Enciklopediju u vrtiću.A Enciklopedija je, prvo smo mislili, opšte dečije sveznanje.A onda je mudrica počela da koristi termin "porodica".

Tako je prošle nedelje "odvalila" nešto o porodici kopriva.Objašnjavali smo kako kopriva -žari, ako je dodirneš.Kako mama, kad je bila mala, nije to baš najbolje shvatila pa je ne smao pipnula nego krenula da bere koprive.Usred leta su mi roditelji skoro previjali dlanove kao ranjeniku.Mazali neku mast, a ono preko 30 stepeni u plusu.I kako je to, što kopriva žari, neka vrsta njene zaštite od drugih ljudi.Inače je kopriva veoma zdrava, kad se popari toplom vodom, i pripremi na odredjen način, ima ukus nalik spanaću.

No posle prvih prolećnih kiša je prosto nabujala trava i raznorazan korov.IZmeđu ostalog, i koprive ali i ljutići.Tu je nastala muka.

Jedino što sam se setila u vezi ljutića, jeste ono sujeverje,predrasuda, šta li, ako se ubere ljutić onda ćeš se ljutiti ceo dan.

I tako smo došli do sledeće konkluzije:ljutići pripadaju porodici kopriva.Aman, zašto?Pa kopriva žari, a od ljutića se naljutiš.I jedno i drugo ne valja.I zato pripada porodici kopriva.A zašto ne pripada porodici ljutića?Zato što je kopriva veća.I tu je tačka na konkluziji.

Jutrošnja "odvala" se opet odnosila na porodicu.Ali kakvu...no ovaj jutrošnji dogadjaj zahteva podsećanje od pre par nedelja. Elem, gledajući jednog pauka u ćošku u kuhinji, onako kritički nastrojena, podbočena kao u ćirilično "f", je izjavila:ja tvrdim da je ovaj pauk žensko.Na moj zgranuti pogled nastavila je izlaganje kao da od toga zavisi sudbina sveta, da je taj pauk žensko jer jedino žene same pletu mrežu, brinu o svojim malim, i tako su hrabre da to rade same, dok s emuškarci samo šetaju naokolo i ništa ne rade.Elem, ne znam da li je to taj isti pauk, ili paučica bila i jutros u pitanju, no mudrica ju je spazila.I onako teturavog hoda poskoči i upre rukom prema ćošku: vidiiii, mamaaaa, evo ga pauk iz porodice zglavkara!!!!Kad se nisam skotrljala niz one stepenice.Odakle ti znaš za porodicu zglavkara?.Pa iz Enciklopedije.Tamo je i priča o Tiranosaurus Reksu, to je bio jako stari dinosaururs, živeo je pre mnogooo miliona godina, bio je mesožder i najveći dinosaurus od svih. A znaš, bio je i pterodaktil, on je bio kao današnja ptica, on je bio biljojed.

A šta je pauk?E tu je zaćutala na sekund.I nastavila da razmišlja naglas, da nije mesožder jer ne jede meso, tj ume nekad da ujede ljude, ali samo im malo popije krvi i ništa strašno.Nije biljojed, jer se ne hrani travom.Kako nije mesožder, pa valjda hvata bube u tu mrežu koju pleto.A muve i bubice imaju mesa, zgranula s eona. Pa imaju, imaju i one mišiće i krila i nogice.Ali kako jedan zglavkar može da jede drugog zglavkara, zar ne treba da se druže?

Kad je sinoć zaspala, počela sam da rondam po kutijama sa starim knjigama u nadi da ću naći svoj udžbenik iz biologije za drugi srednje.Misim, ima na netu svega naravno,ali poenat je da joj sve to nađem sa slikama. I da i ja obnovim gradivo, jer ako me bud epitala za još neku porodicu nečega, prosto neću imati ni približan odgovor....

Stars end planets tejking šejp..

....ako se iko od starijih seća jedno vreme planetarno poznate australijske grupe Savage Garden?"Rasturili" su se negde početkom 2000-te godine,a vodeći vokal je nastavio veoma uspešnu solo karijeru.No , stih iz naslova je iz pesme Carry on dancing-of kors, u Ksenijinom prevodu i izgovoru.Kako smo došli dovde?

Sluuučajno pre par nedelja naleteh na Youtube na pesmu Insatiable, koju duuugooo nisam čula.I tako napravim svoju Playlistu, od pesama Savage Gardena i soliste Darrena Hayesa.Naravno, sve to vreme se gospodjica, u to vreme još uvek nepovredjena, šunjala naokolo.Za Insatiable je konstatovala da ima puno teksta.Dok je slušala To the moon and back, i priču da sam tu pesmu, iz razloga sujeverja uvek slušala na sam dan svakog polaganja ispita( e nije pitala šta je sujeverje, što ne znači da se neće za neku nedelju setiti da pita) i da sam uvek dobijala dobre ocene, sam je klimala glavom.Kao svaki veliki čovek pun razumevanja.E onda je došla Carry on dancing.
Nije u pitanju oficijelni spot, već je neko, kako to uglavnom biva na Youtube-u, stavio za podlogu ove pesme popularni crtani film Sailor Moon.
http://www.youtube.com/watch?v=M2THiMLJzx0

Tako smo počeli da učimo tekst ove pesme.Prvo smo naučili refren, najlakši je.Onda smo naučili kraj prve i treće strofe, i on se ponavlja dva puta u celoj pesmi.Stars and planets taking shape, šta god to značilo.Kad se prevede na srpski deluje blesavo.I više od toga.Iz stihova prosto izvire neka intergalaktička zavera."Skontala" je gospodjica i reči " spell", što je, jelte, magija;"kiss"-poljubac;"closer, passion, stronger", al tu nije bilo bitno šta to znači.Slika cele pesme je počela da se uklapa.

E onda je počelo prevođenje pesme.Kako detetu od 5 godina objasniti šta je interstellar beam, kad ,ruku na srce, i ja sam se malo štrecnula prilikom objašnjavanja.I kako to sada ljubičasto, koje je toliko moderna boja, predstavlja neku zlu magiju(the ultra violet is a wicked spell).

No, naučila je tu pesmu.Mislila sam da će je proći , nakon 20-ak gledanja istog spota( a da ne govorim što sam morala da cunjam po raznoraznim sajtovima da tražim podatke o članicama grupe Sailor Moon, jer su nas po svojim moćima neodoljivo podsećale na Winx vile:jedna je ima moć vatre, druga ima moć vode, treća gospodari munjama...iako po liku liče na Mjau mačkice, ali šta sad....).
http://www.sailormoon.com/

No samo danas, na Dan pobede, smo ovaj spot odgledali nekoliko puta i svaki put -otpevale celu pesmu. I svaki put, deo teksta koji mala gospodjica otpeva sama, i to bez greške-je sve duži.Derz a medžik onli tu ken tel...šta god i to značilo.I stolen kis hez kam tu lejt.Okasnio je neko sa poljupcem.Ali možda ipak spase svet.

Imam pauzu.Uslovno rečeno, jer i dok crta,i dok previjamo tu povređenu nogu, pevuši ova dva malopre spomenuta stiha i ovaj iz naslova. I potpuno pogađa tonalitet i to na veoma teškim vokalnim deonicama...u horu su nas, sećam se, prvo učili vežbama disanja kad treba da se duže peva jedan glas.Ona to "odrađuje" sa nekom lakoćom...I vidi se da je sve to beskrajno zabavlja....

Već je najavila.Sutra učimo You can still be free."Skinuli" smo tekst sa neta i otštampali ga, za sutra....podloga je iz filma Final Fantasy, crtanog, naravno....
http://www.youtube.com/watch?v=1AQuiYPUBiE&feature=related

Sve o mračno zelenom flomasteru.....

...opet smo u fazi ranjeništva.Samo je sada drugi zglob u pitanju.Kad je sinoć gospodjica karatistkinja išla na spavanje, izjavila je, da joj je ovo prvi put da ide na spavanje sa ovako prvi put povredjenim desnim zglobom.Zinula sam od čuda.Pa bolje da sa nečim drugim, prvi put što joj se desilo, ide na spavanje, nego sa novom povredom.Sinoć me teši jedan poznanik, to su joj sportske, skoro profesionalne povrede.Aman čoveče, pa ima tek pet i po godina.Pa kad je već nakupila godinu i po treniranja, onda šta se čudiš.Da je ostala pri svojoj prvoj želji za baletom, imala bi opet slične povrede.Kao što , kad slika sa temperama, se umaže od glave do pete.

I tako mi je sve nekako ponovo postalo mračno.

I lepo ona ustane danas ujutro, i zatraži-mračno zeleni flomaster.Opet zinem, za boga miloga odakle ovom detetu ovakve stvari.Ma kakav mračno zeleni flomaster.Ma znaš onaj što je zelen, ali nije skroz zelen, nego se njemu doda mrak.Kako mu se doda mrak, misliš, doda mu se crna boja?E tooo, mamaaa,to mi bilo na vrh mozga.Valjda na vrh jezika? Ma znam ja da je ne vrh nečega, ali eto vidiš znam da to ima neke veze sa pameti, a pamet je u mozgu.Ček sad malo, da se mi vratimo na mračno zeleni flomaster, kakav ti je to flomaster?Ma znaš onaj, što je bio u kompletu sa novim flomasterima, pa je jedan bio svetlo zeleni a drugi je bio mračno zeleni.Misliš, tamno zeleni?Mamaaa, ajde da ga nadjemo, mračni, tamni svejendo je.Ali kad ne znam šta tražim...Nema veze mama, ti traži, a ja ću kontrolisati koji si našla i da li je to taj.
Naravno da smo našle mračn zeleni flomaster.A ja sedim ovde skoro 15 minuta u pokušaju da rekonstruišem naš razgovor do tančina....

Šta su to komunikacija i opcija?

..priča ćerka juče, kako su ona i baba videle dve mace kako komuniciraju.Samo što se nisam izvrnula.Komuniciraju!!!A onda mi jutros odvali kako joj je jedina opcija....Šta kažeš??Pa jedina opcija, reče moj petogodišnji mudrac mrtva 'ladna.Šta ti znaš šta je opcija?Pa znam.Opcija je izbor.Tako se nekako kaže i na negleskom ali ne znam baš tačno.Znaš, mama ja sam još mala pa je i moje pamćenje malo.
Zašto ovi silni upitnici? Pa jeste li vi sa svojih 5 godina znali šta je komunikacija i opcija, da li ste znali da pevate cele pesme na engelskom i izjavljujete da hoćete da učite nemački jer engleski već-znate?I vo nije priča o natprosečnom detetu, koje je sasvim slučajno moje, već je ovo priča o svoj takvoj deci.zapitam se, milion puta, šta će oni onda u prvom razredu osnovne škole da rade.Čini mi se da će ove generacije da uče svoje učiteljice.već svi znaju da pišu i čitaju.Sabiranje im ide od ruke, množenje takođe, s tim što baš ne stoje dobro sa oduzimanjem i deljenjem.Što i nije nešto naročito strašno, jer kome dana su ovoj držai dobro idu ove dve računske operacije.

Zaista strahujem šta će ove generacije raditi u školi.PISA testovi već koju godinu zaredom pokazuju da su naša deca ne glupa, već da su zatrpana potpuno nepotrebnim informacijama , koje su prevaziđene.već sma negde polemisala na sličnu temu i naglas se pitala, gde nestaje sva ta mudrost naše dece, i zašto nam školski sistem ne dozvoljava da se ta njihova mudrost i dalje razvija, već je nekako -uproseči, ponizi, unakaradi na najgori mogući način...

Dok pišem ove redove, mali mudrac se šunja okolo.Šta radiš? Šššššš, ja sam na tajnom zadatku.Kakvom tajnom zadatku?!!E sad, ako ti kažem onda to više neće biti tajni zadatak.Hm, dobro, ali ko će znati da si mi rekla šta radiš?Ja ću znati.Hm, a koja korist od tog tvog tajnog zadatka?Pa korist je za čovečanstvo....ovde sam već kapitulirala:)

Koliko Ponosa jos?

...da bude jasno:nisam protiv gej populacije.Tačnije, LGBT populacije.Mislim da je u Srbiji danas mnogo bolnije pitanje nečija politička pripadnost, nego šta radi u svoje slobodno vreme. Jer čini mi se da se ima dosta ljudi koji s ei politikom bave u svoje slobodno vreme, što za državu nikako ne valja.
Ovo je jedna drugačija vrsta korišćenja slobodnog vremena. Pa i u Zaknu o zabrani diskriminacije je ipak ostalo da je seksualna orijentacija privatna stvar, nalik i odluci da zaključite brak sa bilo kojim heteroseksualnim partnerom.I da niko ne može biti nateran da iskazuje svoju seksualnu orijentaciju niti da bude stavljen u nepovoljniji položaj zbog toga.
E onda dođe Gej strej alijansa , organizacija iz Bg, koja pozove celu Vladu republike Srbije na Dan Ponosa.I Evo, već danima trube, viču, zahtevaju, zajedno s ahiljadama radnika koji štrajkuju ili najavljuju tek štrajkove, i sa svim vestima o novom svinjskom gripu, truuubeee do besvesti o tome, kako sram bilo našeg premijera, nije s eizjasnio da li će on doći sam i/ili dovesti i celu Valdu na Dan ponosa.
Ajd sad ovako čisto pravnički.Seksualna orijentacija je privatna stvar, po zakonu.Neko će je iskazivati u javnosti smao po svojoj ličnoj odluci.To bi onda podrazumevalo i davanje podrške toj grupaciji zar ne? Ovo što se čini trenutnpo u javnosti jeste stvaranje atzv.atmosfere linča Vlade ako ne dođu kolektivno na Dan Ponosa.Samim tim, i njihovo pozivanje i medijska kampanja koja s eapriori ovih dana vodi protiv Vlade, jeste -svojevrsno kršenje gorepomenutog zakona ali u širem kontekstu i Krivičnog zakona, jer se ne sme ni od koga upotrebom sile, ucene ili na drugi nezaknit način iznuditi neko činjenje, ili nečinjenje, u ovom slučaju-podrška dolaskom na taj događaj.Mislim da je Vlada, nakon povlačenja predloga zakona iz procedure, zbog prigovora tradicionalnih crkava baš u ovom delu, te naknadnim ipak ostavljanjem svojevrsne zaštite upravo ovoj manjinskoj grupaciji, iskazala svoju-prećutnu podršku.I zaista mislim da naša Vlada ima ozbiljnije probleme od toga, da li će otići na Dan ponosa i ko će tamo otići. Sa mogućom pandemijom meksičkog gripa, socijalnim nemirima, 2200 samohranih očeva u Novom Sadu koji su potpuno skrajnuti i sa margina društva i koji trpe diskriminaciju gde god se pojave.. ovakva "aktivnost", koja je potpuno privatna stvar, preti da postane "javna" stvar, i da se počne vršiti obrnuta diskriminacija i stigmatizovanje onih koji ne podržavaju ovu grupaciju.
rekoh na početku, nisam protiv njih.Ali sam protiv agresivnog pristupa, kojim na sve načine pokušavaju da svoju privatnu stvar naprave-državnom stvari. A to ne valja.

Naši sms životi

Ne znam šta mi je ovih meseci...kad sam pre par meseci čitala knjigu Vatra od Ketrin Nevil, a koja je nastavak veoma uspešne Osmice od pre više od 20 godina, onako me je štrecnula pogibija jednog od glavnih junaka, šahiste Solarina.Kroz celu prethodnu knjigu sma ga pratila, igrala zajedno sa autorkom misaone igre na koje ih je sve terala Monglanska garnitura, ejdnako moćna kao i najveća suma novca na svetu..a onda, me opet štrecnu pogibija još jednog lika iz knjige, Vladimira.
Vladimir i Olga su profesori u muzičkoj školi. Oboje u brakovima koji imaju svojih očito velikih mana. Između njih se rađa jedna jaka emotivna veza,koja ne jenjava i kada Valdimir u potrazi za boljim poslom ode u daleki Katar, a Olga lunja sa bogatim muzem političarem po celoj Evropi.Zašto je ta veza toliko neobična?- pa u tome što o njoj u knjizi Roaming čitamo iz -sms-ova Olge i Vladimira.
I onda me je definitivno štrecnulo.Ma mi svi vodimo takve sms živote.Pa i onda, kad je moja nesretna i kukavna kartica 064 mreže crkla, i nisam bila dostupna više od pet sati, e tada mi je sve postalo kristalno jasno.Jest to bilo pre više od dva meseca, ali mi je još u glavi slika taksiste koji skoro da vrišti od smeha, dok moj telefon skakuće pored mene na zadnjem sedištu, jer prima poruke o propuštenim pozivima u tih 5 sati.Skakutao je tako od Spensa do centra Kamenice, već sam pomislila da ću morati sutra ponovo u MTS da tražim novu karticu, again, jer će mi ova pregoreti, od svega toga.Bilans: 47 propuštenh poziva, na sreću dosta njih je bilo sa istih brojeva, ali opet... i 34 sms poruke.
Ubedljivo najlakši i najzastupljeniji vid komunikacije. Najlakši način da nekome pokažem da ti nedostaje, da ti treba nešto od njega, itd..jeste da mu/joj pustiš poruku.Ili MMS, ako tvoj teleofn ima tu opciju.
I onda pregledah taj moj teelfon, koji je ipak izdržao i ovo iskušenje.Dakle, tu je i Marko iz Vašingtona, i Damir iz Doboja, i Jasmina iz Maribora, i Goran iz Beograda, i Ana iz Minhena....komunikacija više nema prepreka. A sadržina...i cirkularni sms-ovi sa vicevima i božićnima/uskršnjim željama koje zaista ne znam ko smišlja, i čitave društveno političke rasprave, psihološki profili različitih ljudi, konstruktivne kritike i mene i drugih....i izjave raznih vrsta...i što je najgore od svega, sms-ove brišem tek kad mi se ceo telefon ispuni sa njima. I onda hvatam sebe kako odlučujem koju ću brisati, a koju ću ostaviti još malo da živi u mom telefonu. veorvatno ću je obrisati sledeći put, ali...možda mi zatreba, da me njena sadržina oraspoloži, podseti na neko emociju, događaj...prosto se vežeš za tu poruku kao što smo se ranije vezivali za porukice ispisane na komadićima papira, delovima salveta...
I ranije mi je padalo napamet da napišem neki sms roman, ali me je neko, kao što se već vidi pretekao.Nema veze...nastavljamo svoje sms živote i dalje....ali zaista, ponekad treba podići glavu od tog displeja i pogledati napolje..sunčan dan, možda sa malo kiše nas čeka izvan bezbedne zone tog displeja....