Ljubav preko zice

Nikako nije kao u pesmi.Koja kaze da je to unapred izgubljen raj.
Moze smao da bude z aone, koji su medjusobno skloni kompromisima, otvaranje novih mogucnosti.Otvaranje novog sveta, drugacijeg od svih ostalih.
Male stvari koje cine zivot dvoje ljudi lepim, isti ce i dalje ciniti lepim iako i fizicka dovojenost u vidu kilometara postoji izmedju njih. Samo tada, te male stvari dobijaju vise na znacaju. Svaka poruka postaje novog dana vredna. Svaka misao upucena nekome ko trenutno nije tu kraj tebe, znaci vise od hiljadu izgovorenih reci ili nekih buketa cveca.Ili, oh, boze, i koliko skupih parfema.

Odvojenost se razlicito podnosi.Neko je i ne podnosi.Vec upravo,konacno resen nekih nevidljivih lanaca, pocinje da radi sve ono sto do tada nije, ili se suzdravao.U takvom slucaju, odvojenost treba da bude znak ljudima da im zapravo nije lepo ni  kad su zajedno.

Pismo. Odnosno u doba savremenih tehnologija sms poruke, mailovi i slicno.
Misao i osmeh upuceni samo odredjenoj osobi.Koji ona, verujte na rec, moze da oseti i na velikoj udaljenosti. Susret u snovima? Zasto da ne :)

Kao sto rekoh.LJubav preko zice, nikako kao u poznatoj pesmi.Nije izgubljen raj, vec jedan novi, otkriveni, samo za dvoje.Jer zaista je lepo nekome biti nesto...

Ivani, jer znamo o cemu pricam :))

Idi kud te srce vodi....

-Znaš,.. u stvari, nije  ni bitno koliko si km udaljen od mene...


-Znam. Osetiš me i sanjaš, kao da sam tu. I budiš se u pola noći, kad i ja skačem iz sna. Ili kada sam iz nekog drugog razloga budan i jako nervozan. Kako me to toliko osećaš?
Slegla je ramenima i ćutala neko vreme, gledajući u nabore svoje letnje haljine.
_nemam pojma-rekla je veoma tiho.-Nikad nisam nekog tako osećala.Niti toliko bila povezana i u snu i na javi sa nekim.
Sećaš se onda,-počeo je sa osmehom...
-..kad smo iste noći, udaljeni 300 i više km sanjali isti san?-završila mu je rečenicu. Naravno da se sećam.Posle toga sam spavala nekoliko noći sa upaljenim svetlom.
-Plašila si se ? Čega? Da ćeš opet isto sanjati kao ja?
-Ne, plašila sam se da neću moći više da sanjam sa tobom.Plašila sam se da posle takvog povezivanja i jedinstva dve duše, mora da dodje pad, i prekid.  I bilo me je strah da zaspim, kao da te ne bi bilo u mom svetu ako zaspim..
-Hej,-zagrlio je.-Treba da se promeni onaj zavet, znaš.
-Koji zavet?
-Pa onaj. U dobru i u zlu.Treba da glasi u snu i na javi.
Odmerila ga je od glave do pete:-Šta je sad to bilo?
-Kako šta je bilo?
-Pa to.Promena zaveta u snu i na javi.
-Misliš da te prosim?
-Ne znam šta da mislim.
-ne prosim te. bar ne sada. To sam uradio još ranije, i ti si pristala, samo nisis vesna. Onda kad sam rekao da sve ono što ostane od mene i svaki moj slobodan trenutak pripadaju tebi. Ti si se složila sa time, svesna da ćeš nekada imati puno, a nekada skoro ništa.napravila si kompromis sama sa sobom u toj glavici i pristala na prosidbu, jos davno.
-Tako znači?

-Tako znači.
-Predomišljaš se?
-ne već samo onako brzinski razmišljam...
-O čemu?
-O tome kako se nikad više neću plašiti da zaspim. U snu i na javi, ti si tu.I to je jedna istina, jača od svakog filmskog ili biblijskog zaveta...

No ordinary love

Nikako nije obicna ljubav.
Nije ni mogla da bude obicna niti svakodnevna.
Usled leda, i posred poledice. U skoro najcrnjem mraku, sa najsvetlijim namerama.
Uz caj sa cimetom i buketic mimoza.

Zivot je zbilja cudo.Spoji ne samo nespojive nego u prvom redu one koji su se trebali odavno spojiti.
Kako sklopi kockice na jedno mesto.

I sve je zaista stvar kompromisa. I prihavatanja one druge strane i njegovih mana i sposobnosti.Ima tu i pomalo cutanja.Ali nikad onog jako sudbinskog cutanja, koje razara.jednostavno cutanja, putem kog se prebole neke stvari ili zanemare neki propusti.
Ali tu su svi momenti koji grade to cudo izmedju dvoje ljudi. Pripadanje  i sve to ostalo.I da, energija koja kruzi izmedju njih i oko njih.

Rekoh vec.
Nikako nije obicna ljubav.

Odbrojavanje

-Stvarno moram i danas u školu?
-Recimo da moraš.
-Sve mi je zaključeno već, znaš.
-Šta ti je zaključeno?
-Sve mi je isto zaključeno,znaš mama, ista ocena svuda, iz svih predmeta. Imam 5,00 prosek, baš je to kul.
-Slažem se da je kul, ali imaš još ovaj dan i jos tri dana u školi.Ipak.
-U stvari u pravu si.Mogu ja da odbrojavam dane do kraja drugog razreda u sebi, a ipak da idem u školu do kraja ove nedelje da bih viđala drugare.
-Valjda i drugarice?
-Ja mama u drugare ubacujem i drugarice.
-Pfff, ajmo.Uz sve petice, ne treba da kasniš sada na kraju.
-Pa da, tu u fotofinišu se uvek izgubi snaga-pa kad je pogledam zblanuto, otkud joj taj izraz, ona nastavlja još brže- pa znaš, fotofiniš, poslednji metri neke trke, posebno kod konja....jooj, mama, znam da nisam konj, i sve to znam, al ajd sad stvarno baš da krenemo...
Negde pred školom, priča je ponovo počela.
-Znaš...sve nešto odbrojavam ove dane, al sad sam skontala da grešim.nedostajaće mi drugari.
-Viđaćete se i tokom leta.ne baš sa svima i ne uvek jednako , ali nećete izgubiti kontakt, šta ti je?
-Pa znam, ali drugačije je to skroz.Klupe, odmori, i ostalo.I recitacije, i Misliša, i Zmaj naj i festival nauke..to su sve uspomene.One ostaju. Vreme se ne vraća.

-Ne, vreme se ne vraća.Samo uspomene ostaju-složim se sa njom, nemajući kud. - I od tih lepih uspomena se može lepo živeti.Savki put kad ti je teško, kad si tužna..ili i kad si vesela, setiš se nečeg lepog doživljenog i bude ti još bolje.
-Znaš, skroz neću da se sećam onih ružnih uspomena. A ima ih. Njih nikako neću da vratim.Njih bih da izbrišem gumicom.Nekom super gumicom.Ali znam da takve gumice nema.
-I šta ćemo onda?-pitam je već na samom ulazu u školu.
-Idem da se družim i danas. Da osvojim još neki osmeh.Idem da budem sa drugarima. Idem da budem đak drugog razreda još malo. I tako ću brzo da odrastem.
Ode ona, a ja sa suzama u očima ostah na ulazu.Baš si odrasla, mila...i mama odbrojava, do kraja nedelje...do kraja tvog drugog razreda..do kraja svoje 35te godine...do kraja jednog bitnog roka...i do novog  daljeg početka, za obe :))

Nedoumica

Previse veza koje spajaju.
Previse veza koje ih razdvajaju.
Glava sa odavno zamagljenim mislima.Vise se ni ne razmislja, jer nema o cemu. Sve je receno, i jasno.Necega biti mora. Tj posto nesto vec postoji, nesto ce nastaviti da postoji. I to jos dugo, dugo.
I onda svi ti pogledi naokolo, kao da se nista ne desava. Kao da unutrasnje bure vec odavno ne zapljuskuju obale.Kao da i svi ostali znakovi, nisu toliko jasni i obicnim posmatracima a kamoli ne njima.
Nikada nemiri nece biti iza njih. Jer vec godinama zive u njima. i Cekali su jedan pravi dan, jedan savrsen dan da se pokrenu.

http://www.youtube.com/watch?v=y5M4n9unN8s&feature=share