Priča o sreći

Koliko puta sam uzimala papir i olovku da bih pisala stavke "pro" i "contra" situacije u kojoj sam,a da bi nekako sve prevagnulo na-sreću.Pa ispadne srećan si ako imaš više ovih prvih, tj "pro" stavki.Imaš platu, pa nebitno što ponekad kasni.Imaš posao što je opet bolje od onoga koji ga nema uopšte.I tako bi filozofski mogla do u nedogled.

Prethodni dani su bili naporni.I fizički i psihički.NO suma sumarum, opet ispadne da sam srećna zašto što je taj reizbor prošao kako treba....što sam se opet nakratko družila sa svojom prvom FB generacijom...što sam jednog od sistem administratora i pored njegovog skoro gnušanja FB, uvukla baš na taj FB da ja ne prenosim šta studenti ne rade dobro sa tehničke strane prilikom elektronskog prijavljivanja( a tek što ću biti srećna kad on ovo pročita..:) )..što je prijemni ova dva dana prošao kako treba, sa malim izuzetkom povećanog nemira upravo u amfiteatru na FTNu, gde su polagali budući studenti SUP smera...što i kad je počeo pljusak danas, sam ipak imala kišobran i što sada nekako prosijava, šta li ,sunce....i što mala mudrica peva, dok se brčka u kadi, i to na skoro perfektnom engleskom, ali što sad to što peva nije gramatički ispravno, to je druga stvar....i što imam divne prijatelje , koji me uvek podržavaju...i što ja isto to mogu uvek da učinim za njih...

No onda stanem.Prst na čelo.To su sve neki momenti, koji dođu, prođu, ostanu u pamćenju ili ne...No gledajući dete, na očekivanoj rođendanskoj zabavi( jer rođendan nije pravi ako nije "Bambini" rodjendan), shvatih kako IZGLEDA čista sreća.To je ta slika koju imam na FB i u skoro svakoj sobi u kući,koja oslikava punu sreću...u društvu onih koje voli, dok skakuće po trambulini, i shvata kako je ceo svet njen, dokle god ona to želi.....e to je SLIKA ČISTE SREĆE, KOJA SE NIKADA NEĆE IZBRISATI..:)

Igre koje igraju majke i ćerke -II deo

...uvek je u pitanju manja ili veća emotivna ucena.Skoro nikada finansijska, ako i jeste, praćena je sa emotivnim nabojem.

Govori se o žrtvovanju nečega ili nekoga, da bi ta sada nezahvalnica imala to što ima. I ne bi postigla nikada to što jeste da nije bilo te praiskonske žrtve, koja zapravo dublje psihološki i sociološki i biološki i nije žrtva već jednostavno posledica majčinskog koda.

Uvek se setim onih priča o ženama čuvarima ognjišta.ranije su one to bile i bukvalno, ali je suština ostala ista. Jedino njihova snaga, predanost i sposobnost žongliranja između porodice, karijere i sopstvenih roditelja može da očuva ceo sklop. To nije simbioza, to su neke vrste pijavica na leđima savremene žene, koje neke žene ćutke prihvate, neke su manje uspešne u nekim segmentima, a neke odrađuju, posle silnog bunta i borbe za svoja individualna prava.POenta je da žene danas ne vaspitavaju samo svoju decu, one moraju da vaspitavaju na određen način i svoje muževe, svoje roditelje, prijatelje, kolege sa posla..da postoje različite vrste privrženosti, i da je sada prioritetna privrženost detetu, a svi oni dolaze svetlosnim godinama iza nje.I da se nikada niko ne treba usuditi da ucenjuje i traži postavljanje kvalitativno različitih ljubavi na tasove iste vage, jer babe i žabe ni u priči ni u stvarnosti nisu isto.

I sve te emotivne ucene počinju uslovno preventivno i vaspitno." Ako....onda". " Kako možeš....sram te bilo".Više se ne lupaju šamari niti drugi delovi tela, osim- duše.Majčinski kod, ili kako bi ga drugačije već mogli nazvati je u svim ženama. Neke ga prepoznaju kao blagoslov, neke kao obavezu, a neke kao divni broš koji im se slaže uz poslednje fensi cipele i torbu. Od toga zavisi i način ispunjenja tog koda. Sudbinski nema šta.

Majka voli i prašta i kad niko drugi ne prašta.Čeka, kao što je pisao Konstantin Simonov, kada niko drugi ne čeka, i kada svi već pogase sveće i izgube svaku nadu. Vole jer su ta deca krv njihove krvi i krvi čoveka koga vole, a to je još jači kod u njima. I tu nema pogađanja.Bar ja tako mislim.

Zašto onda ovaj naslov, o igrama majki i ćerki? Pa ne mogu da se otmem utisku da sinovi nekak lakse prolaze kod majki.Brže im se oprašta, ako ništa drugo.Više plače na njihovim venčanjima, jer dragi božeeee, koga mi on to dovodi u kućuuuuu.....
Igra? Nalik šahu, sa dve jake kraljice, na istoj strani.Samo kralj između njih sigurno propada, gine, whatever...

Nadmudrivanje Ksenije

.....budim se svakog dana sa pomešanim osećajima ponosa i skoro užasa. Ako i kada mi moje dete postavi pitanje na koje ne znam odgovor.ILi to bude pitanje koje je , tako da kažem neprimereno, a vala ovo nisu generacije koje možete ubediti da smo ih našli u kupusu.Već j epre nekoliko meseci mala mudrica detaljno pisala proces nastanka malih beba kod gmizavaca, za ptice zna da izlaze iz jajeta, akod ljudi..pa sad, tu tate nešto rade, ali deca su uglavnom u stomaku, i izađu iz stomaka, ili ponekad raseku mame da bi ih izvadili.E takvih pitanja se užasavam, jer prosto, smo mi to smeli tek mnogo kasnije da pitamo roditelje. I možda da gledamo krišom filmove Vudi Alena o tome kojih 20 ili koliko već stvari želte da znate o....nečemu,a niste smeli ili imali koga da pitate.

NO čini s eda me više od pitanja iznenađuju-odgovori koje nisam tražila.Konkluzije do kojih klinci danas dolaze, pitaj boga kojim misaonim putevima.I što je najgore, imaju takvi odgvori čvršću logičku strukturu nego da je mi odrasli konstruišemo.

Tako je mudricu danas svojevrsnom preispitivanju podvrgnula moja drugarica Jelena( nisam sigurna da je to i prizvalo kratki letnji pljusak, ali je suština da se tokom ovog ispitivanja isti desio).I mudrica je ostala dosledna sebi, da je dobro što ljudi nisu živeli u doba dinosaurusa jer bi nas dinosaurusu onda skroz sve pojeli, da su dinosaurusi bili mesožderi i jeste da ljudi imaju nešto mesa na sebi, ali da su ljudi živeli u doba dinosaurusa sigurno bi jeli i ljude( brrrrr!!!).
I da su detektivi oni ljudi (koje hvala bogu nisu pojeli dinosaurusi jer ih tada nije ni bilo, ali da jesu, sigurno bi ih pojeli) koje znaju gde je svašta a da su špijuni oni koji odu negde iza zavese, sakriju se i vire tako da ih niko ne vidi.....i probala je Jelena, inače veoma vična verbalnom , da nadmudri Kseniju, koja ju je savršeno logičnim sledom, samo čini se zbunjivala.Vratila ju je Jelena par puta na početnu tačku svake od ovih priča., ali je mudrica uspevala da veštim okretanjem reda reči odgovori na nekoliko različitih načina ali uvek jednako tačno.
U toku je zatišje.Premda nemiran pogled govori da oni kotačići rade punom parom...do sledeće prilike...jer na kraju, zaista zna gde je i šta je svašta....

Kako Branka kaže

..Branke se sećam sa fakulteta. Tj ona je skupila snage da završi studije prava dok sam ja već uveliko bila asistent.Prekinula je studije zbog braka, i sina kojeg je dobila.Verujem da je to bila jedna od težih odluka koju je donela, ali je imala podršku muža. I kasnije, što je veoma bitno, podršku da studije završi.Dolazila je na konsultacije kod mog kolege u kabinetu, taj predmet joj je, čini mi se,bio jedan od poslednjih koje je trebala da položi. I bila je samo-strašno uporna.
Branku srećem posle dosta godina.I gledam je kao iskusniju mamu, ženu, profesionalca.Iskusniju mamu , jer joj dete završava četvrti razred, a moje još nije krneulo u školu.Iskusniju ženu, upravop zbog tog momenta prekida i uspešnog nastavka studija, završetka istog, polaganja pravosudnog ispita.Samo joj ponekad zamerim izvesnu dozu panike , koja s epojavi u njenim sveetlim očima pa ih čini još većim i dubljim, nalik dubinama okeana.

Elem,zašto priča o Branki?

Zato što me svih ovih meseci -teši.I smiruje. I kad sam ja paničarila, govorila je, sve će biti ok.Iako njeno radno mesto nije sjajno, iako se svaki dan suočava sa gomilom firminih problema, i egzistencijalnih problema, nađe uvek vremena i snage da mi kaže: biće to sve ženska kod tebe ok. I ja joj verujem.Počela sam već da koristim u svom govoru uzrečicu, koja počinje sa: kako Branka kaže....nalik onom iz filma "Lajanje na zvezde", poznat citat-"..kako Tanjug javlja".E tako je i kod mene počelo sa: kako Branka kaže.

Ne bude uvek Branka u pravu.NIko nikada ne bude uvek u pravu. Ali ta živa reč, pa barem saopštena i preko Gtalka, znači.Jest da me redovno "krpi" što ona mene mora da zove, ali uvek objašnjavamo to time što ona uvek mene može direktno da dobije, a ja nju-preko sekretarice.Koja možda nekada i nije na svom radnom mestu.Ili joj treba puno zvona da odzvoni, da bi podigla slušalicu.A ja, ako zovem Branku, imam nešto važno da joj saopštim i ne mogu da čekam 5 ili 8 zvona.

I tako.Branka je , bar ja tako mislim, još jedan od "junaka iz senke srpskih muškaraca", kako je ona to sama nazvala.I nalazi se tačno između one sjajne posne torte koju pravi i članova zakona kojima dobro barata.

Sjajan lek za lečenje nervoze

.. još kao klinku su me fascinirali albumi sa samolepivim sličicama. No u to vreme, tako da kažem, nije bio neki veliki izbor.Što je možda i bolje, jer smo onda imali samo istinske heroje iz Diznijevih bajki.Još uvek čuvam album iz 80 i neke sa Bambijem.Bio je formata A3, a sličice tada zalepljene još uvek postojano stoje na svojim mestima.To je bio prvi kontakt sa ovom vrstom zabave.

Bilo mi je nekakako-krivo kad sam bila 6 ili 7 razred.Tad su se pojavili još bolji albumi, ali bilo je -"trulo" i "klinački" uzeti album sa tamo nekim sličicama i lepiti ih.Tako da iz tog perioda ljubomorno čuvam dva Barbie albuma, a sličice sam kupovala kao kusur od kupovine žvaka, na trafici.Eto, uvalili mi te kesice, ne znam šta ću s njima a ja htela samo žvake.Jest da to moji drugari nisu mogli baš najbolje da "svare", ali tolerisali su mi to, jer ipak sam najbolje u razredu znala matematiku i fiziku, pa su zavisili od mog strpljenja za vreme priprema pred kontrolni iz ovih predmeta.Šta sad što naša "dodatna učiteljica", kako su me zvali, možda skuplja tamo sličice, umesto da ubacuje vatu u grudnjake, potura hrpe spomenara i ide sa nama iza škole....

Onda je bio jedan dugi period da nisam primećivala te albume.Ili ih jednostavno nije bilo, ili ih ja nisam primećivala jer sam radile druge bitinije poslove.

E onda je došao prvi album sa Winx vilama, pa još jedan.Pa Traktor Tom, Nindža kornjače su bile nešto mračne i sve tamno zelene, Izzy nas nije nešto fascinirao, a problemi su nastajali kad sam donela iz Hrvatske album Sunđer Boba ali i nedovoljan broj sličica, i iz Slovenije potpuno drugačiji album sa Winx vilama. Počela sam uz ćerku ponovo da otkrivam tu strast otvaranja kesica sa sličicama, i čak da se takmičimo koja će koju sličicu da zalepi u album.Pa smo pravile sledeće dilove:
...ona će da lepi sve jednocifrene i dvocifrene brojeve, a ja ću trocifrene...
...onda je naučila da čita i trocifrene brojeve, doduše po američkom sistemu( npr.jedan-nula-pet), pa sam je počela da se "borim" za lepljenje sličica na prvoj i psolednjoj strani....
...onda sam počela da dobijam zadatak da lepim sličice koje uklapanjem čine veću sliku, jer je Kseniji oduvek izmicao jedan deo( jupiii)
...onda sam dobila da lepim sličice sa poslednje dve strane albuma( čudna neka kombinatorika, al tu se uvek potrefi najveći broj duplikata)....

Naravno, ne otimamo se zapravo.Ali sam sinoc prvi put osetila potrebu da lečim trenutnu nervozu upravo na taj način.Pitala sam:
-Koje sličice mogu ja sada da lepim?-držeći u ruci ogroman album Little Pets Shop u jednoj i Dinosaurus u drugoj ruci. U oba albuma se nalazila hrpa sličica, koje inače dete disciplinovano već nedeljama razbacuje po sobi i ja ih disciplinovano skupljam i stavljam u odgovarajuće albume, bez lepljenja naravno.

Podigla je glavu i rekla:
-Ja ću da lepim Dinosauruse, oni su edukativni, hoću da naučim sve o njima( !!!!!)A ti uzmi Pets Shop, oni su za zabavu, smatram da treba da se opustiš.....

Nakon ovakve izjave malog velikog čoveka, prionula sam na posao.I provela se kao nikada dosad.Ni na jednom mestu, ni za milimetar nisam omašila ivicu okvira za sličice..:)detinjasto? Samo me je podsetilo na ono vreme kad smo bili skroooz bezbrižni, bez egzistencijalnih problema, a jedina muka je bila popuniti album i ne zalepiti sličicu van okvira ili uklopiti nekoliko sličica u jednu jedinstvenu sliku.I opet se vrati osmeh na lice.

P.S. Dobila sam pohvalu od malog mudraca.Rekla je da " majstorski" lepim sličice u album i da će me zvati uvek kad zaškripi u tom delu....super, zar ne?

O komšijama..

..imam divne dve komšinke.Uvek mi se jave kad prolazim ulicom.Jedna od njih, doduše ume to malo da nervira, uvek isprati moj ulazak u kuću.Jednostavno prirodno je da se uvek nađe na tom mestu, kad ja otključavam svoja vrata. Druga pak, me otprati celim putem dok prolazim ulicom ispred njene kuće. Jedna se zove Tina, druga je Dona.U čem j eproblem?Što su to-kerovi.tačnije ženski kerovi, da ne kažem nešto drugo.
Laju svaki dan iz petnih žila.Ne razlikujem kad se vesele a kad me ne vole.U stvari, mislim da me i ne vole, je rčini se da ni svoje gazde baš ne što ne vole, niti poštuju.Tačnije, Dona urla dan i noć, i ne treba mi zvono na ulaznim vratima. Ona je postala pouzdan alarm za sve prilike i sva doba.
Dok, suseda Tina, budući da je od neke niske, majušne a veoma opake vrste pasa, svojim piskavim lajanjem samo iritira.Ona obično laje na preskok nekako, jer zbog svoje visine iliti nizine, ne vidi baš svakog ko prolazi ulicom.Ali nepogrešivo me oseti kad dolazim do kante za smeće, budući da je ona blizu ograde, i tako javlja svojim gazdama da sma bavila i to, tj bacila smeće u kantu.Što verujem da im je informacija od velikog značaja. A možda i jeste, ko zna, već nekoliko puta smo zatekli Tininog gazdu, kako se naginje preko zidane ograde( koju je inače on zidao i ukopavao ciglama celo jedno leto), i zvera po našem dvorištu, da vidi šta mi valjda radimo.

Elem.

Donu čovek još može nekako kontrolirati.Tj neko od starijih gazdi vikne, pa s eona ućuti.Ali dođe mi ponekad da je-ujedem.Pa pusti me da uđem mirno u svoju kuću.Jer njena kućica stoji direktno pred mojim ulaznim vratima.I nema šanse da uđem, a da druge komšije ne saznaju i tu činjenicu, koja je verujem takođe veoma bitn ai za njih i za ostale komšije, zaključno sa donjom ulicom, jer Donin lavež ječi u dve naredne ulice.Čini se da suseda Tina ume bar malo da dremne, dok DOna ne spava, već kao riba stalno prati jednm okom kad će neko ući ili izaći iz moje kuće.Pravi bolju evidenciju od svih drugi komšinki koje uporno šetaju po ulici i uredno beleže kretanje svih nas mlađih od 40 godina.

Kod takvih čuvara, ne treba mi alarm.Eventualno tamponi od sira, kakve su koristili u Alo, alo, kad bi madam Edit krenula da peva.