...negde sam pročitala,a sada se ne mogu setiti gde, da treba izvršiti demistifikaciju radnog mesta roditelja. Da deca shvate gde to mame i tate provode vreme kada nisu sa decom, nema ih ceo dan, aposebno ako neki roditelji imaju takva radna mesta gde i nema striktnog radnog vremena,a često se npr.radi i popodne.I da, imaju razumnog poslodavca koji će jedan dan bar na 15 minuta da istrpi navalu dečjih pitanja i muvanje istog deteta po svim stolovima u kancelariji , čačkanje računara, spašavanje važne dokumentacije i ostale papirologije od naoštrenih olovki i flomasterima kojima dotično dete preti da ispiše svaki slobodan mm prostora.
Imam sreću sa radnim mestom, sa te strane.Kabinet na fakultetu je prilično prostran, i uglavnom sam sama u njemu, budući da ga delim sa kolegom asistentom na predmetu na trećoj godini.Prosto, njemu ne prolaze "horde" studenata kroz kabinet kao meni svakog dana, ali često osetim da sam telefonska centrala.NO na stranu sve to..kad sam prvi put ponosno dovukla ćerku na fakultet, od ulaznih vrata do vrata kabineta nas je pratio komentar: još jedno dete koje će odrasti na fakultetu.Bilo je leto, ona upravo bila primljena u vrtić, i mislila sam da zaslužuje da zna kakav je to "posao" gde majka nestaje i nema je ponekad po ceo dan, čisto da ne pomisli da me guta neka crna rupa ili šta već slično.
ONda smo razradili svojevrstan "odbrambeni mehanizam", koji je glasio, mama ide na posao, tata ide na posao, dete ide na posao.Samo neko završi posao ranije, neko kasnije. Onda smo razradili taj mehanizam, sa dodatkom: a nekada neko mora da ide na posao kada niko drugi ne ide na posao.Pa je usledio još jedan dodatak: a nekada neko donosi i posao kod kuće, jer ne stiže da ga završi na poslu.
Super.
Posle 4 godine, shvatam da moje dete ima svoj deo u mojim ormanima u kabinetu, koji sadrži flomastere, blok,sveščice, olovke grafitne i hemijske, par igračkica( valjda iz kinder jaja), i par CDova sa crtaćima. Tj, do momenta dok nismo shvatili da negde na netu, može mama da nađe crtane koje inače gleda na TVu.I kad smo prestali da crtamo neke neartikulisane oblike već isključivo pišemo slova, i cele rečenice.
Misterija je skroz nestala.Tj mislim da je nestala onog momenta kad je prvi put šturnula pod moj radni sto, za selotejpom koji se otkotrljao negde ispod, pa je prošla ispod dva ogromna stola i završila u brižljivo složenim starim propisima , iz doba SRJ u suprotnom uglu prostorije. A definitivno je nestala, kad je počela da stalno zapitkuje može li ponovo da ide sa mnom na posao, jer joj se sviđaju ti ormani puni knjiga.
Naravno da sam je vodila i na sva ostala mesta gde se igrom slučaja, moram zadržavati ponekad.Tako da je bila sa mnom čak i na nekom sastanku u mesnoj zajednici, pri čemu je njeno prisustvo konačno uticalo na totalno izbacivanje psovki iz vokabulara prisutnih, i naravno potpunu zabranu pušenja, jer dete je u prostoriji.
Ispali su sve to sjajni tajni zadaci.Ne znam koliko će joj još biti tajni, jer već joj je sve poznato.Tajne prestaju kad se nešto sazna.Misterije su potpuno nestale.A ja već spremam školski pribor za školu, kada ću ja morati ponovo da savladam misteriju škole i njene učionice.....
predivno.
ОдговориИзбриши