Sta je to heroj?

Ovih dana sam vise puta procitala, u bombasticnim naslovima na razlicitim portalima rec :heroj.
Kad god bih procitala vest, ostala bih da se ceskam po glavi, sta je tu herojsko. Ili je moje shvatanje herojstva retrogradno, ili nesto debelo nije u redu sa savremenim shvatanjem herojstva.

Elem.
Setih se danas, necega,sto po meni jeste herojski.

Deda. Polozio zakletvu vernosti kralju, ponovo, pred polazak u Drugi svetski rat u Gracanici. Sedi na belom konju, i moja baka koja stoji pored njega,i drzi ga za ruku, dok on drugom rukom pridrzava svoju sablju.
Njegova majka nije imala snage da ga prati u ovaj rat. Muza, dedinog oca, je izgubila na Solunskom frontu, deda ga se nije ni secao.
Nije mogla i svog sina da prati u smrt.

Moja baba, dedina zena je imala hrabrosti, stisla petlju, i bogtepita kojim putevima stigla do Gracanice.
Krecu, negde prema Prokletijama, da brane taj deo polozaja. Tako im receno u komandi.
Deda, na tom belom konju, vodi vojsku. Za kralja i otadzinu.Za njegovu majku, zenu i nerodjenu decu, koje ce biti kada se rat zavrsi i on vrati. Tako su se on i baba dogovorili.

Stize do reke Kire. Vode ih tamosnji ljudi, kojima jedan deo vojske bas nesto i ne veruje.Ali deda veruje vodji tih vodica, jednom coveku njegovih godina, koji cuti sve vreme i laganim hodom ih vodi uz obalu reke.
Krecu prelaz preko reke, na mestu gde je najmanji gaz. Neki mladji vojnik slucajno opali iz puske. Konji pomahnitaju, krece stampedo, po vodi, i sa obe strane kopna. Deda je medju poslednjim na obali, nadgleda prelaz ostatka vojske. I gleda, kako se u tom stampedu, njegov vodic bori sa pomahnitalim konjem, koga odvlaci da ne zgazi vonika koga je zbacio.
Konj odbaci vodica u reku.Cuju se drugi pucnji, koji ne poticu od srpskih vojnika.izgleda su ih culi, pohvatace ih svi.Deda komanduje povlacenje u grupama. Ali sam pomiluje svog belog konja, svoju sablju preda prvom vojniku do sebe i skoci u ledenu reku za vodicem.

Nije ga odmah nasao.Mrak, ledena voda.
Nasao ga je i izvukao na obalu.
Ne zna deda ni sta se desava, ali vidi da mu se priblizava grupa sa puskama, da nisu njegovi. Shvata bice zarobljen. Vodica koga je izvukao iz ledene reke, pokriva svojim sinjelom, koji je isto mokar, ali ga tako sakriva od ljudi koji ce njega zarobiti.Vodic, polusvestan, se kune u decu da nije znao da su tu neprijateljski vojnici.
-Neka si ti ziv. Ja sam obecao zeni da cu se vratiti i da cemo imat i dve cerke posle rata.Necu sinove da ne idu u ratove.
-Kako ti se zove zena?
-Ivanka.
-Imas njenu sliku, daj mi?
Deda poluzgranut, mulja po dzepovima vadi mokru babinu sliku, daje mu je u ruke.
-Dajem ti besu da cu ti stittii zenu i njenu porodicu tokom rata.

Deda je lutao neko vreme po Prokletijama, dok i njega nisu zarobili i deportovali u Osnabrik.Kako je odatle pobegao, to je tek druga prica.

Osman je ispostovao svoju besu.
Pronasao je babu, i vodio racuna o porodici za vreme rata.
NJegova porodica je brinula o dedinoj,kao o svojoj.
Ta besa se prenosi generacijama. Hvala im na tome.

Vidite to je meni herojstvo.

Čuvar obicaja

Odrasla sam sa pricom da je deda "boravio" na Golom Otoku, zbog toga sto je odneo slavski kolac u crkvu, i prisustvovao liturgiji. Spasilo ga je, pricali su mi, sto je bio istaknuti komunista ipak, preziveo logor Osnabrik( cime su mu prostili to sto je pak u Osnabriku bio kao zarobljeni vojnik, general Kraljeve vojske, ali to je tek druga prica). Njegove zene, kako je voleo da naziva svoju zenu , dve cerke i svoju majku, su bile toliko uporne u tome da taj slavski kolac nosi u crkvu , da im je morao -popustiti. Ali kad se vratio sa jednomesecnog "odmora" na Golom otoku, rekao je, zavrsili smo sa crkvom. I obicajima.

Njegova majka se posteno ljutnula na njega, ali je ocutala. Ipak je sin prvi u ulici doneo- televizor. I postao sudija i pored te - mrlje u njegovom dosijeu. I bio predsednik rukometnog kluba Zeljeznicar, i posle svoje zvanicne penzije.

Majka nije ni znala da je krstena. Njena sestra je podsetila, da zbog dedinog raskrstavanja sa crkvom i obicajima, nisu je krstili u crkvi, nego je pop dosao, obucen u civilnu odecu u kucu, kada je deda bio na putu, i krstio ih obe. mama se toga nije secala. Ili je izbrisala iz svog pamcenja, to nikako nismo do kraja shvatile. Ja sam je ucila, ispocetka, tim obicajima. sta znaci crveno jaje cuvarkuca, kako se pravilno krsti i zasto sa tri prsta a ne kao u spanskim serijama sa celom sakom ( sjajno je bilo ici u Karlovacku gimnaziju, radije sam bezala u Patrijarsiju na sluzbu i da palim svece, nego u kafanu, ali to je tek treca prica )

Nekako je imala otpor prema svemu tome. Prema crkvi, i stalno je kao papagaj ponavljala pricu o svom ocu i Golom Otoku, i korumpiranim popovima. Sve dok joj nisam donela tamjan iz karlovacke crkve, kojim je razbila uporni kamenelom u svom bubregu.

Baba, njena majka je tada rekla, da postoji neko ko je cuvar obicaja. I neko ko svojom snagom, ljubavlju i strpljivoscu drzi , cuva obicaje i pricom o njima siri istu tu svoju snagu i ljubav. U njihovoj porodici, to je bila ona, Ivanka.Cerke nisu nesto prihvatile, bar ne sa tom snagom kojojm su trebale. Postovale su, govorila je ona sva ta crvena slova, ali , eto jaja smo poceli da farbamo kada sam ja to pocela da trazim, i uporna kao stenica trazila lukovinu za farbanje jaja. I uporno ispravljala kojom rukom se krste moji roditelji, cak i kada su to radili, onako primera radi, da mi pokazu da " boze dete sta je s tobom".

E vidis, rekla je baba Ivanka, taj cuvar obicaja si sada ti. Koliko god ti to htela ili ne, ili bila svesna toga ili ne.

Cuvaj obicaje i sa njima istoriju svoje porodice.

Cuvaj secanja o njima i o nama, da ostane trag o nama.

I preneces to, znam, rekla je na kraju, na svoje dete. To dete, koje ce doci onda kada ono bude htelo, ce u sebi imati sve obicaje sa svih svojih strana. Imace sve vere u sebi.

Mesec dana pred moju gimnazijsku maturu je umro moj otac.

Deda, dve nedelje nakon mog upisa u advokatsku komoru.

Baba, za njim, par meseci, a nekoliko dana nakon naseg razgovora o cuvaru obicaja i secanja.

Tetka, pre puno godina.

Mama, pre dva meseca.

Ostala sam kao cuvar obicaja i secanja na porodicu.

I baba je bila u pravu, moje dete ima u sebi sve te nacije, vere i obicaje.

Cemu cela ova prica?

Ne samo zbog Uskrsa ili Vaskrsa, nazovite ga kako hocete.

Vec zbog cuvanja secanja.

Zbog cuvanja istorije.

Zbog cuvanja svog identiteta.

Hristos vaskrse.

Uvek je zapravo ziv.

Kao sto ziva treba da bude vasa porodica i vasi najdrazi, njihova istorija i njihovi zivoti, cak i kada ih onda nesto odvede daleko od vas i od ovog sveta.

Zgrabite svoje svetlo

Danas, na ispitu, studentkinja, posle minut dva sedenja kaze: odustajem.
Posto sam nekonvencionalni profesor i ispitivac, kazem: ne moze.
Ona se sirota zgrane, i brzo povuce one kartice s apitanjima nazad.Prepala sam je, valjda, sta li.
Kazem joj, razmislite zaista. Zelite li da odustanete? Ispunite mi zelju, ostanite da razmisljate jos dok ne ispitam jos nekog.
Ostala je, na srecu.
Prvo pitanje, onako.
Drugo, bolje.
Trece, bolje.
Proverim, barata li sa faktima iz tih oblasti, ili su je samo odredjena pitanja pogodila. Jos jedno, i jos jedno.
I znate sta je bilo na kraju price?

Dobila je osam. To nije bio nikakav poklon, vec realna ocena njenog znanja. Koju je ona zbog par momenata svoje nesigurnosti htela da odbaci i neizmerno mi je drago sto to nije uradila. Zbog nje, ne zbog mene.

Druga studentkinja je savladala sve svoje strahove, posebno strah od velike pauze izmedju dva ispita. Borbu sa sobom je imala tokom celog polaganja Sa strahom, sa svim onim sto je, kako je ona zamislila, ceka nakon sto zavrsi polaganje. Pomirena sa rezultatom koji je ona unapred odredila, bila je jednako iznenadjena kada je polozila. Kao da nije bila spremna za tu mogucnost.

A treca, upravo mi je napisala mail. Nakon cijeg citanja, onako sitno, ali placem, od srece. Sto je nesto sto kazem ili uradim moglo i jeste motivisalo nekog. Sto ce mu mozda biti podstrek u nekoj daljoj borbi. A najteze bore su sa sobom.

Ne odustajte, nikada, na prvu loptu.
Ne plasite se.
Verujte u sebe i sve sto jeste.

Duboko udahnite.
Koncentrisite se.
Setite se zbog cega ste tu gde jeste, i gde zelite da stignete.
Ono svetlo na kraju tunela u kome ste, je vase svetlo.
Zgrabite ga.

Navijam za vas.
Vas ponosni profesor.

April- mesec carskog reza

Prvo su me pripremali za sve prilike i neprilike prirodnog porodjaja.
Te bice ti ovako, bice ti onako.
Moras ovako da dises, te ovako da trepces.

A onda smo shvatili da imam tzv apsolutnu indikaciju za carski rez: veoma nezgodnu dioptriju, zbog koje je prirodni porodjaj za mene postao nemoguc. Moglo bi doci do ostecenja ocnog dna, rekose mi, te da ostanem privremeno ili trajno slepa.

Za carski rez me niko nije pripremio. Bar je to pre skoro 13 godina licilo na tabu temu. Kao da je to manje castan nacin donosenja deteta na svet. Kao da sam, bozeoprosti, neki mlakonja, razmazena i kilava.

A carski je bio, samo za nju. Za majku nikada nije carski - bas toliko carski. Boli djavolski.
Secam se zenice is susedne sobe koja je tu dosla, po nekoj vezi, jel, i dozivala sestre da joj daju nesto jace za smirenje bolova, jer ovo sto dobija ne dotice je uopste. BOli, boli,-carski..

Secam se komentara, koji sam sama sebi rekla: e zeno, evo licis na Jeremiju, ili Broja jedan, samo mi jos nisu prikacili boce sa kiseonikom. Infuzija u jednu ,transfuzija u drugu ruku.

A boli, boli, carski.

Ali je bitno da su njoj Apgari bili i u prvom i u petom minutu- 10. Kako treba da bude na pocetku zivota i tokom celog zivota. Ona je dosla na svet-carski, bez muka. Vredeo je svaki milimetar tog oziljka od carskog reza.Vredeo njenog zivota i prvog udisaja. Neka je njoj -carski, a ja kao i svaka majka, otpaticu ono sto imam i krenuti- u njen zagrljaj.

Podizali su nas naglo vec sutradan nakon te operacije. jer carski rez to zapravo i jeste. Govorila sam im da ne smeju tako, da se moze nedajboze, nekoj od nas usled naprezanja moze pokrenuti neki tromb. Govorili su mi da nista ne znam. Sve dok se dva dana posle porodjaja, moja cimerka, dok su je tako vukli kao da je magarac iz kreveta, govorili da je razmazena i da ne moze da lezi , nije srusila. Zaleteo joj je tromb u pluca, i tu stao na srecu. Posle su prestali da nas vuku.
To definitivno nije bilo carski.

Ali zene, tako je dobar osecaj drzati dete u rukama. Dok jos onako zatvorenih ociju nesto vice ( ova moja je vikala la- la -laaa), baulja po tvom licu iako ne zna da ti je to lice.
Tada nista ne boli.
Tada ne vidis cevcice ni kese infuzije.
Tada se osecas- carski, zbog tog malog zivota i udisaja u tvojim rukama.

Државни посао

Моја животна прича би имплицирала да бирам: увек и само државни посао. Без оне сатиричне и ироничне конотације поводом државног посла. Породична и животна прича ме је увек везивала за државне органе и за обављање послова од јавног интереса. Деда је био војник и судија, тата војник и лекар, мама лекар. Одувек сам живела у кругу униформи 'плавих или зелених, или белих лекарских мантила.Одувек сам имала као узор оне који немају у ствари радно време, иако раде у тим „државним јаслама“. Јер радно време за одбрану земље је увек. Правда и спасавање живота такође немају своје радно време. Али, мој деда је покренуо једно питање верности и оданости, које ми, признајем никада до тада, док га није споменуо, није пало на памет. -На студијама ћеш научити многе битне принципе. Један од њих је одговорност за свој рад. Увек одговараш шефу,ономе ко је омогућио твој рад, ономе ко те је као Пигмалион створио и дао ти посао у руке. Тако Влада увек одговара Парламенту за свој рад, ако Влада греши, може да изгуби подршку парламента. -То је уцена. -Није.То је провера оданости и поверења. Узми , на пример и професионалне војнике и оне војнике из срца.Шта мислиш ко ће боље бранити државу? -професионални војник? -Не мора да значи. Професионални војник је одан ономе ко га плаћа.Онај ко је војник из срца и из убеђења ће остати до краја на бранику одбране. И после више од 20 година од овог разговора добијем питање: да ли бих се прихватила државног или кренула у ризик приватног посла? У ствари, понекад и државни посао може бити ризичан-осврните се, такве послове данас раде полицајци, наставници, учитељи , лекари. Или да применим дедину логику: држава и њене институције су створиле мене и моју каријеру, унапређују и стално улажу у моје знање. Једино могу њима давати и дуговати верност, до последњег даха, и чинити све да до пропасти не дође. Наравно, ово не спречава никог да мисли и ради другачије.Да преузима ризике које ја лично не желим, јер сам своју страну одавно одабрала. Због свега што је свим генерацијама пре мене било Свето.

Verujem tebi, verujem u tebe

Pre nekoliko dana sam slusala jedan govor.

Bio je utoliko interesantniji jer ga je drzao moj najstariji i najbolji prijatelj.

Koji je, da bi dospeo na tu binu, na tu pozornicu, pod ta svetla, morao vise hiljada puta da pobedi sebe.
Da pobedi sve svoje strahove, nesigurnosti, nepoverenje u druge ljude i njihove dobre namere; morao je da pobedi gorcinu koju je osecao i osecaj izneverenosti; morao je da pobedi razocarenje, i da donese veliku odluku: da zeli da bude srecan.

Imao je svojih padova.Puno. Lupanja glavom o zid. Ponavljanja onih reci, kao mantre: zasto, zbog cega, koliko dugo, ne mogu, ne zelim, nema sanse, nije fer...I ti padovi su polako prestajali, bili redji, sto je vise poceo da govori o njima. Da ih analizira, da trazi gde su to bile pukotine u njegovom oklopu a on nije hteo ili nije mogao da ih vidi.

Imao je strpljenje ljudi oko sebe, skoro bezgranicno. Ljubavi i podrske, takodje. Put uopste nije bio lak, ali , kao sto je i sam rekao: cela muka, ceo trud, bili su vredni ovog momenta. I ovaj momenat je vredan svih buducih istih ili slicnih momenata. Momenata srece.

Mucio se oko toga govora. kako da napise, Kako da kaze. kako da gestikulira dok prica. Najvise , u poslednjim satima pred sam govor. U jednom momentu sam stala pred njega, sklonila te papire, beleske, teze, sta god i rekla sledece: govor koji se trudis da pises, da bi ga verovatno naucio napamet dolazi odavde,- i pokazala sam na njegovu glavu, ali to je greska, govor treba da ti dodje odavde- i pokazala sam na sredinu grudi, tamo gde se nalazi srce, dusa, zivot.

Napisao je u stvari sjajan govor. Ali onaj govor koji je izrekao na samoj bini je bio jedva 10 %od tog napisanog govora. I bio je milion puta bolji, jer je dolazio iz srca. Dolazio je iz onoga sto on jeste sada, sa razumevanjem onoga sto je bio ranije i na sta ne zeli da se vraca, i sa zeljom da bude , u buducnosti, jos bolja verzija sadasnjeg sebe.

Ono zvezdano nebo ti je granica.

Mozes ti to.
Znas ti to.
Verujem tebi, verujem u tebe.

Objasni mi sta je ljubav

Kazu, ceo region je uzdrmao onaj status o ljubavi. Da se od ljubavi zapravo i moze ziveti.
Da vam ta ista ljubav moze zivot dati ali i zivot,mir, i srecu oduzeti.
Ne govorim o zaljubljenosti, onim hormonima srece kada vidite neko lepo, slatko, zgodno celjade. Kada se zacopate do usiju, u neciji izgled. Mozda u to kako peva, govori ili se smeje. Ali priznajte, uvek ste se zaljubljivali u neciji izgled, prvo, zar ne?

Ne govorim o tome.
Govorim o osecaju koji vas obuzme celog/celu. Onako, od glave do pete.
Ne ostavlja vas, zapravo godinama na miru.
decenijama, mozda.
Zbog onog krisom drzanja za ruku ispod klupe.
Zbog nekih sasavih stvari koje su on/ona uradili za vas.
Zbog toga kako se osecate kada onaj/ona koju volite su srecni.

Govorim o osecaju koji vas obuzme kada vam neko saopsti da ste njegova/njena sreca i ljubav. Biti neciji razlog za srecu je velika odgovornost.Ali opet, i velika sreca.
Kada vam saopsti da ste mu/joj prva misao ujutro/uvece. Svaka misao, zapravo u toku dana.
da vase uspehe jednako slavi i vase nesupehe jednako boluje kao i vi.

Govorim o onome, jedna dusa, u dva tela.
I zapravo, treba da govorim o jos mnogo cmeu sto ne mogu da definisem.
Jer se prava , takva, istinska, sudbinska ljubav, zapravo i ne moze definisati.
Ona se dise.
Ona se zivi.
Smeje se sa vama.
Ona izvire iz ovih redova sto sam napisala a da ni ja toga svesna nisam.

Volite li vi tako?