-Cika Mico, jel mozete da dodjete do kancelarija?
Moj deda Miroslav se samo napola okrenuo ka tom glasu, jer sam mu se upravo priblizavala sa ljuljaskom.Odgurnuo me je dalje, i vise i vise, kao sto sam to uvek trazila.
-Danas nisam sluzbeno ovde-rekao je tiho.
Iako je momak iz sportske dvorane Cair bio krsniji i za bar dve glave visi od mog dede, pretrnuo je od tog dedinog glasa.
Znala sam da je deda bio jako umoran.Nekoliko dana pre toga se vratio sa puta iz Cehoslovacke. Bio je sa rukometasima, kao jedan od direktora Rukometnog kluba Zeljeznicar. Vratili su se sa novom medaljom, i novom zastavicom za moju kolekciju. I nekom lutkom, koju sam dobila od igraca.
Deda me je uvek vodio na utakmice.Strast za navijanje i sportsku borbu i ferplej sam naucila od njega. Na stranu taj advokatski gen koji je preskocio jednu generaciju i nastavio da zivi sa mnom i u meni.
-Cika Mico...-momak je bio na ivici suza.-Kad vas molim, hitno je....
-Sta se desilo?-deda mu se ipak potpuno okrenuo, i dalje jednim okom prateci mene na ljuljasci.
-..nema ga vise...dodjite..strasno je...
-Koga bre nema vise?
Deda je pomislio na svog prijatelja, secam se i prezimena, Seratlica. Bio je bolestan i zbog toga nije putovao sa njima u Cehoslovacku.
-..nema ga, nema..-momak je ponavljao kao u transu.
Zaustavila sam se sa ljuljaske i sisla.Dogegala sam do dede, i gledala, kao na teniskom mecu, taj nemi razgovor pogledima.
-Njega.Bice na Tvu, dodjite.Jos nisu zvanicno objavili...zvao je Vas zet, da javi, tamo je..
Deda je izgleda u trenutku shvatio sve.Uhvatio me je brzo za ruku i povukao prema klupskim kancelarijama.
-Deda, deda, sta je bilo? Deda, ko je zvao, dedaaaa!!!!
Cucnuo je da bi bio u mom nivou:- Dragana..treba mi da budes mirna, dobra i ozbiljna.
-Ja to mogu, imacu cetiri godine.
-Znam da mozes, veliko moje dete. I da se ne plasis, u redu. Sta god da se desi, u redu?
Tih 20 koraka od ljuljaske do klupskih prostorija su mom dedi, kasnije je pricao, bili teski.Na samom ulazu u kancelariju, parkom je odjeknuo jedan jezoviti glasan zvuk. Sirena, koja je zavijala i zavijala, tuzno, zalobno, strasno. Znam da me je deda odmerio od glave do pete.Obecala sam da cu biti dobra i hrabra.
- Kad je Mile zvao? pitao je kratko, cim je usao u kancelariju.
-Malopre.Javio je. Tito je umro. Ovo je kraj.-pricao je onaj momak.
Kao i milion puta do tada, uzela sam neke stare papire i olovke i pocela da svrljam. Ne znam koliko smo dugo tamo ostali, smao znam da je puno ljudi ulazilo i izlazilo i da su svi do jednog plakali.Mladi, stari. Igraci, koji su dosli na trening. Neki direktori iz kluba.Spremacice. Virnula sam napolje iz tih prostorija, koje su bile malo ukopane u zemlju.Tacnije, popela sam se na stolicu da vidim sta se desava napolju, jer je bilo neobicno tiho. Park Cair u kome se svakodnevno igra hiljade dece je bio pust. Bilo je nekih ljudi koji su grcevito stezali decu, i hodali , placuci, naokolo sa njima. Na ljuljasci je sedela jedna zena i drzala bebu, placuci.
-Deda, sta je bilo?
Deda se trgnuo na moje cimanje njegovog rukava. Opet je cucnuo:- Mila, neko ko nam je veoma bitan je upravo umro. Zvao se Tito.
-Tito?
-Da, Tito. jesi li cula za njega?
-Ne.Da.Ne znam. Jel i dalje treba da budem mirna i ozbiljna? Ja bih da se ljuljam, ali tamo je jedna teta koja place na ljuljasci.
-Mislim da se danas vise neces ljuljati. Moramo ici kuci.
-Gde je mama?
-Zvao sam i tvoju mamu. Ostaje u bolnici, dokle god je potrebno.
-Ostace zauvek u bolnici???
-Nece, ne boj se. Ali ce ostati duze nego sto treba.Danas ce duze da radi.
-A tata?Jel si i tatu zvao?
-Tata ti je u Zagrebu, u bolnici.
-Jel ce i on tamo da ostane zauvek?
-Nece, naravno.
-A Buba?
-I ona ostaje u bolnici.
-Idemo kuci?
-Idemo kuci, baba je ostala sama.
-Deda?
-Molim?
-Jel si ti znao tog Tita?
-Nisam licno.Ali tvoja mama ga j eupoznala.Nosila je stafetu...
-Sta je stafeta?
-Objasnicu ti. Ima vremena.
-Deda?
-Hoce li jos neko posle tog Tita da umre?
-Nadam se da nece.
Stigli smo kuci, brzo.Deda me je vodio kroz bukvalno prazne ulice Nisa. Retki ljudi , koje smo sretali po ulicama, su hodali i plakali. Ridali. Strasno je to delovalo. Ali obecala sam da cu biti mirna i hrabra.Cak ni pogled nisam bacila prema bolnici u kojoj su ostale da dezuraju i mama i tetka. A to sam uvek radila.
Baba , Ivanka nas je docekala sa dubokim uzdahom. Po dedinom licu, znala je da je znao. Do tada , skoro 40 godina u braku , ju je naucilo da cita dedin izraz lica bolje nego bilo koju knjigu. Odvela me je u sobu, i prosula gomilu igracaka na pod.
-A TV?-pitala sam.
-Danas nema TV/rekla je tiho.
Ipak sam, nakon nekoliko minuta sama ukljucila TV.Na svim programima je isla samo jedna vest, da je umro taj Tito.To je trajalo do kasno u noc.Ni crtanog, ni reklama. Nicega.Samo je jedna velika tuga isijavala iz tog ekrana.
NI mama ni tetka se nisu vratile te noci kuci. Premestene su na hitan prijem, jer je nakon vesti da je umro Tito, mnogim ljudima pozlilo.Padali su u nesvest, desavali se infarkti. Tetka je tek stazirala, mislim da tada jos nije ni bila psiholog, ali je ostala u bolnici. Bila uz druge ljude.
Tata se javio tek nakon nekoliko dana. Granice su zatvorene, rekao je dedi. I prema napolje, i prema unutra. Iz Zagreba je dosao tek nakon desetak dana.I cutao, cutao.I vrteo neku malu knjizicu medj prstima, danima. Kasnije sam saznala da je to bila vojna knjizica.Tata je imao cin majora u rezervi.Ocekivao je poziv.
Svakog 4.maja je drzava ponovo stajala. Nije bilo crtanih. Isli su do u nedogled snimci govora tog Tita. I zapamtila sam, stalno je za govornicom pio kiselu vodu Radenska tri srca. Za svoj deseti rodjendan sam od nekih rodjaka dobila knjigu o Titu.Bilo je puno slika. Konacno sam citala o coveku zbog koga sam morala jedini put da sidjem sa ljuljaske i da danima ne gledam crtane filmove...
Svakog 4 maja je sirena, koja je zavijala u podne, podsecala na onu jezovitu sirenu , koju sam prvi put cula u parku Cair. Sa svojojm pamecu deteta od nepune cetiri godine, zapamtila sam je. I preziiljavala tu sirenu i za vreme bombardovanja, na isti nacin, svaki put.
Ljudi su se u jednom prevarili. Tito je umro. Ali se nije desio smak sveta. Nastavili smo da zivimo.
Mozda teze, mozda lakse, ne znam. Tragam stalno za cinjenicama koje ce mi nepobitno reci da li je Tito stvarno bio dobar ili los lik na nasoj politickoj sceni.
Mnogih iz ove price vise nema..dede, babe, tate, tetke.
Moja mama se i dalje kune u njega. Kaze, ziveli su lepo u njegovo vreme. Mogli otici na kafu u Solun, Budimpestu i Bec samo sa licnom kartom. Cak ni to im nisu gledali na granici. Ako je ikada bilo granica...
Ali, mama, kazem. Uvalio nas je u dugove koje ni moje dete nece uspeti da vrati.Jedna generacija je lepo zivela naustrb naredne dve.
I danas je 4.maj.Samo, na srecu ili ne, i po pravoslavnom kalendaru, Velika Subota.Pa je ovaj dan u smutnji, kako je moj deda govorio. U smutnji vremena u kome su postovali Tita a branjena im vera.I Goli otok je zbog jednog sl;avskog kolaca zaradio.
Prosle su 33 godine otkako je ON otisao.
I dalje mi nedostaje tih pet minuta na ljuljasci, koje sam sa punim pravom zasluzivala.
.
