Jer si vredan čekanja

-Hvala ti...

-Zbog?

-Strpljenja, da čekaš. Snage, da ne odustaneš, i jednostavno se okreneš i odeš.

-Pa onda bih bila kao i mnoge druge, zar ne. A znaš da nisam.

Zaćutao je, samo preplićući prste sa njenima. Podigao je tako obe njihove ruke u vis, kao da da želi još bolje i potpunije da  vidi kako njeni prsti savršeno nalaze mesto među njegovim.

-..samo s tobom, samo pored tebe, sam svoj i potpun.I nisam, nisam verovao da je to i tako moguće.

-Seti se, mi smo ti koji komplikujemo najjednostavnije stvari.Kao što je upoznavanje, sporazumevanje, voljenje...činimo moguće i normalne stvari- nemogućima i nepotrebnima. 

-I zato me čekaš iznova.

-Jer to čekanje zaslužuješ. 

BUDI DEVOJCICA

Prvo govore da si andjeo, sa svojim okicama i loknicama a to traje do neke trece godine.

Onda upadas u sve stereotipe i predrasude koje ce te pratiti celog tvog zivota.

Ako si plava, onda si glupa. Takav decak je uvek samo prelep, nikada mu ne kazu da je glup.

Ako se bavis sportom, muskobanjasta si.Decak koji se bavi sportom je Ronaldo i Mesi i smesi mu se sjajna karijera.

Ako poznajes dobro prirodne nauke, ubedjivace te da si verovatno sve prepisala od nekog decaka.Decak, i kada prepise od devojcice je heroj i faca.Seti se Alberta i MIleve.

Ako te neko udari ili uvredi, zaplaces.Bolje da ne kazem kako ti se onda svi obracaju.Onaj koji te je udario je opet heroj i faca. Ako ti uzvratis, onda si losa, delinkvent, i nema nade za tebe.

Treba da pognes glavu kad ti se neko obrati.I da pristajes na sve sto ti kaze i sta radi od tebe. Ako ne pristajes, ti si losa zena, losa majka, i losa snajka

Kada se zaljubis, opet si glupa  jer svako moze da brise patos sa tobom. TReba da cutis i trpis sta ti neko radi sa tvojim telom i duhom.. Zaljubljeni decak je uvek samo emotivan

Gledajuci ti svaki gram, dekagram, kilogram viska. Muskarac ima pivski stomak, herojski zulj.A ti ces uvek biti debela.

Ako obuces suknju ili haljinu izazivas.

Ako obuces pantalone, muskaraca si.

Ako majica ima dekolte, i najmanji, izazivas.

Ako si u patikama, sljampava si.

Devojcice.

Budi ono sto jesi i kakva jesi.

Ne dozvoli im da te svojim zluradim , zavidnim komentarima pokolebaju u tome da budes ono sto najbolje umes- DA BUDES DEVOJCICA.

Da budes devojka, bez straha.

Da budes zena.

HRABRA,PAMETNA,SPRETNA,PRIJATELJ, SARADNIK I BORAC.

1001 jutro

-Hiljadu i jedno jutro, jel da?
Ne, odgovorio je sa smeskom.- Na moju srecu, vise ih je od hiljadu i jednog.I svako je pocinjalo sa istom mantrom, svako je pocinjalo sa istom molbom, istim pozivom i istom zeljom.
-A to je?
-Mantra: volim je, volim je.Molba: da voli me, da voli me. Poziv: da traje i traje. Zelja: da me uvek ceka, moja sigurna luka.
Prstom desne ruke je nesto nacrtala u vazduhu, tik ispred njegovog lica.Njegov zbunjeni izraz je naterao da sa osmehom ponovi jos jednom, i jos jednom isti znak.
-Ne prepoznajem, sta to pises u vazduhu?
-Moju mantru, molbu, poziv i zelju. Sve u jednom.
-A to je?
-Znak za beskonacno. Zauvek, zauvek, zauvek, zauvek.

LIfe, as is. Love ,as should be.

-Mislim da nije tesko ziveti, znas?
-Ziveti, kao ziveti, disati, ili ziveti, kao boriti se za svaki novi dan?
-To drugo.Bas se treba boriti . Ali pravila su jednostavna. Mozes, ili moras. Ako mozes, sve je ok. Ako moras, onda ti se taj tvoj zivot ne svidja.
-Takav je zivot.
-Ali ljubav?
-Sta sa njom?
-Ona nikada nije potpuno onakva kakvom je mi hocemo .Kakvom je zamislimo.
-Zato sto je to jedna od stvari koje komplikujemo u nasem jednostavnom ivotu.Zato sto je to jedino mesto u zivotu gde pustimo masti na volju, i zamislimo i nemoguce.
-Onda ljubav dodje kao druga varijanta zivota, ono kada moras. Ako zamislis ljubav vise nego sto je to moguce, onda moras da imas onu ljubav koju nadjes. I nisi zadovoljan sa njom.

Life, as is.
Love as should be.
 I nema razlike, zar ne?

POVODOM PONIŠTAVANJA REZULTATA MATURSKOG ISPITA ZA UPIS U SREDNJE SKOLE 2013

Mreža udruženja Rodiitelj

Otvoreno pismo javnosti, državnim organima, malim maturantima, roditeljima i ostalima koji misle da ih se ovo može ticati



MINISTARSTVU PROSVETE: Godinama unazad ukazujemo na potencijalne štetne posledice inoviranja obrazovanja, kao i načina provere znanja učenika , posebno kada su u pitanju maturski ispiti. Inovacija nije uvek najbolje rešenje, niti je prepisivanje nečijeg uspešnog sistema rada uvek jednako dobro u nekoj drugoj državi. Jedna Nemačka nije htela da dozvoli sebi i svojoj tradiciji i pravnoj i drzavnoj istoriji da "prepise" Francuski gradjanski zakonik, samo zato što on postoji i što dobro funkcioniše u Francuskoj. Ali je zato jedna Srbija odlučila da čini greške u oblasti obrazovanja, koje predstavlja kičmu naše budućnosti.Vaše odbijanje prihvatanja komandne odgovornosti za propuste koji su učinjeni po treći put zaredom prilikom organizacije polaganja maturskog ispita na zavrsetku osnovnoskolskog ciklusa obrazovanja je politički i građanski gledano neprihvatljivo.Apelujemo da ukinete ovaj besmislen sistem i organizaciju mature, jer sa žaljenjem možemo konstatovati da su prethodne tri godine dokazale da sistem nije dobar, nije siguran i nije efikasan.

MINISTARSTVU UNUTRAŠNJIH POSLOVA: Čestitamo Vam na brzom i efikasnom nalaženju osumnjičenih za učešče u ovom zločinu prema deci, i njihovim roditeljima. Međutim, sa punim pravom Vas pitamo i zašto niste na isti način reagovali i prošle i pretprošle godine. Ipak, Vaše delovanje u ovom slučaju donekle je uspelo da vrati poljuljano dostojanstvo malim maturantima, a ostaje da pratimo, da li će i pravosudni organi nastaviti dalje postupanje u tom smislu.

RODITELJIMA KOJI SU KUPILI UKRADENE TESTOVE IZ SRPSKOG JEZIKA I MATEMATIKE

Niste pobedili. Ni Vaša deca pobedila. Svi smo ovde izgubili. I ovogodišnja generacija osmaka, i sve naredne. Nikada više neće imati poverenja u sistem u kome treba da žive, rade, uče, i usavršavaju se, jer ste im to poverenje i Vi svojim delovanjem narušili. Deca kao model ponašanja usvajaju onaj koji je dominantan u njihovom okruženju. Ako on podrazumeva dominaciju "varijanti" i "kombinacija" i mogućnosti za zaobilaženje istine i pravog puta rada, Vaša obaveza kao roditelja jeste da ih sa tog puta sklonite.A neki od Vas, nažalost to nisu uradili.

MALIM MATURANTIMA 20013 GODINE: 

Trebalo je da još da ostanete deca. Da ne budete uvučeni u ovaj kovitlac laži i prevara, stresa, haosa, treme, plača. Da ovaj ispit doživite kao prvu krunu na putu vašeg obrazovanja. Međutim, prevareni ste. Neki i poniženi, neki trajno poljuljani. Neki ubeđeni da će na prevaru lakše i bolje proći, jer se to stalno radi.To rade i odrasli. Budućnost je onakva kakvom je na stabilnim osnovama sami izgradite. Izdržite i ovo iskušenje i one koj su kukolj u vašem žitu-prijavite nadležnim organima. Jer samo tako ćete moći da cenite sebe.

Da rezimiramo: mlake reakcije nadležnih organa, odluka Upisne komisije koja dolazi nakon odloženog pa ponovo sprovedenog testa iz matematike, pa poništavanje rezultata iz oba predmeta nakon nekoliko dana...protesti roditelja.

Apelujemo na sve koji u svom domenu vlasti i odgovornosti imaju moć odlučivanja: Ukinite ovakav ponižavajući sistem rada! 
Preuzmite odgovornost za propuste, kako dolikuje dostojanstvenosti obavljanja javne funkcije.
Vratite deci i njihovim roditeljima mogućnost izbora.
Ne tajkunizujte maturu.
To nam je jedino ostalo.

Zagrljaj

.....za sve dane koje nisam,
za sve noci koje nisam,
za sve uzdahe koje nisam,
za sve reci koje nisam.

Dajem ovaj zagrljaj, ogroman, strasan
dug i snazan.

Znam draga, da nije dovoljan,
i da nikada neci biti.

Ali je dovoljan razlog da dodjem
i zagrlim tebe i sva tvoja cekanja.

Uvek. Zauvek.

Dan kad je ON otisao

-Cika Mico, jel mozete da dodjete do kancelarija?
Moj deda Miroslav se samo napola okrenuo ka tom glasu, jer sam mu se upravo priblizavala sa ljuljaskom.Odgurnuo me je dalje, i vise i vise, kao sto sam to uvek trazila.
-Danas nisam sluzbeno ovde-rekao je tiho.
Iako je momak iz sportske dvorane Cair bio krsniji i za bar dve glave visi od mog dede, pretrnuo je od tog dedinog glasa.

 Znala sam da je deda bio jako umoran.Nekoliko dana pre toga se vratio sa puta iz Cehoslovacke. Bio je sa rukometasima, kao jedan od direktora Rukometnog kluba Zeljeznicar. Vratili su se sa novom medaljom, i novom zastavicom za moju kolekciju. I nekom lutkom, koju sam dobila od igraca.

Deda me je uvek vodio na utakmice.Strast za navijanje i sportsku borbu i ferplej sam naucila od njega. Na stranu taj advokatski gen koji je preskocio jednu generaciju i nastavio da zivi sa mnom i u meni.

-Cika Mico...-momak je bio na ivici suza.-Kad vas molim, hitno je....
-Sta se desilo?-deda mu se ipak potpuno okrenuo, i dalje jednim okom prateci mene na ljuljasci.
-..nema ga vise...dodjite..strasno je...
-Koga bre nema vise?
Deda je pomislio na svog prijatelja, secam se i prezimena, Seratlica. Bio je bolestan i zbog toga nije putovao sa njima u Cehoslovacku.
-..nema ga, nema..-momak je ponavljao kao u transu.
Zaustavila sam se sa ljuljaske i sisla.Dogegala sam do dede, i gledala, kao na teniskom mecu, taj nemi razgovor pogledima.
-Njega.Bice na Tvu, dodjite.Jos nisu zvanicno objavili...zvao je Vas zet, da javi, tamo je..
Deda je izgleda u trenutku shvatio sve.Uhvatio me je brzo za ruku i povukao prema klupskim kancelarijama.
-Deda, deda, sta je bilo? Deda, ko je zvao, dedaaaa!!!!
Cucnuo je da bi bio u mom nivou:- Dragana..treba mi da budes mirna, dobra i ozbiljna.
-Ja to mogu, imacu cetiri godine.
-Znam da mozes, veliko moje dete. I da se ne plasis, u redu. Sta god da se desi, u redu?

Tih 20 koraka od ljuljaske do klupskih prostorija su mom dedi, kasnije je pricao, bili teski.Na samom ulazu u kancelariju, parkom je odjeknuo jedan jezoviti glasan zvuk. Sirena, koja je zavijala i zavijala, tuzno, zalobno, strasno. Znam da me je deda odmerio od glave do pete.Obecala sam da cu biti dobra i hrabra.
- Kad je Mile zvao? pitao je kratko, cim je usao u kancelariju.
-Malopre.Javio je. Tito je umro. Ovo je kraj.-pricao  je onaj momak.
Kao i milion puta do tada, uzela sam neke stare papire i olovke i pocela da svrljam. Ne znam koliko smo dugo tamo ostali, smao znam da je puno ljudi ulazilo i izlazilo i da su svi do jednog plakali.Mladi, stari. Igraci, koji su dosli na trening. Neki direktori  iz kluba.Spremacice. Virnula sam napolje iz tih prostorija, koje su bile malo ukopane u zemlju.Tacnije, popela sam se na stolicu da vidim sta se desava napolju, jer je bilo neobicno tiho. Park Cair u kome se svakodnevno igra hiljade dece je bio pust. Bilo je nekih ljudi koji su grcevito stezali decu, i hodali , placuci, naokolo sa njima. Na ljuljasci je sedela jedna zena i drzala bebu, placuci.
-Deda, sta je bilo?
Deda se trgnuo na moje cimanje njegovog rukava. Opet je cucnuo:- Mila, neko ko nam je veoma bitan je upravo umro. Zvao se Tito.
-Tito?
-Da, Tito. jesi li cula za njega?
-Ne.Da.Ne znam. Jel i dalje treba da budem mirna i ozbiljna? Ja bih da se ljuljam, ali tamo je jedna teta koja place na ljuljasci.
-Mislim da se danas vise neces ljuljati. Moramo ici kuci.
-Gde je mama?
-Zvao sam i tvoju mamu. Ostaje u bolnici, dokle god je potrebno.
-Ostace zauvek u bolnici???
-Nece, ne boj se. Ali ce ostati duze nego sto treba.Danas ce duze da radi.
-A tata?Jel si i tatu zvao?
-Tata ti je u Zagrebu, u bolnici.
-Jel ce i on tamo da ostane zauvek?
-Nece, naravno.
-A Buba?
-I ona ostaje u bolnici.
-Idemo kuci?
-Idemo kuci, baba je ostala sama.
-Deda?
-Molim?
-Jel si ti znao tog Tita?
-Nisam licno.Ali tvoja mama ga j eupoznala.Nosila je stafetu...
-Sta je stafeta?
-Objasnicu ti. Ima vremena.
-Deda?
-Hoce li jos neko posle tog Tita da umre?
-Nadam se da nece.

Stigli smo kuci, brzo.Deda me je vodio kroz bukvalno prazne ulice Nisa. Retki ljudi , koje smo sretali po ulicama, su hodali i plakali. Ridali. Strasno je to delovalo. Ali obecala sam da cu biti mirna i hrabra.Cak ni pogled nisam bacila prema bolnici u kojoj su ostale da dezuraju i mama i tetka. A to sam uvek radila.
Baba , Ivanka nas je docekala sa dubokim uzdahom. Po dedinom licu, znala je da je znao. Do tada , skoro 40 godina u braku , ju je naucilo da cita dedin izraz lica bolje nego bilo koju knjigu. Odvela me je u sobu, i prosula gomilu igracaka na pod.

-A TV?-pitala sam.
-Danas nema TV/rekla je tiho.

 Ipak sam, nakon nekoliko minuta sama ukljucila TV.Na svim programima je isla samo jedna vest, da je umro taj Tito.To je trajalo do kasno u noc.Ni crtanog, ni reklama. Nicega.Samo je jedna velika tuga isijavala iz tog ekrana.

NI mama ni tetka se nisu vratile te noci kuci. Premestene su na hitan prijem, jer je nakon vesti da je umro Tito, mnogim ljudima pozlilo.Padali su u nesvest, desavali se infarkti. Tetka je tek stazirala, mislim da tada jos nije ni bila psiholog, ali je ostala u bolnici. Bila uz druge ljude.

Tata se javio tek nakon nekoliko dana. Granice su zatvorene, rekao je dedi. I prema napolje, i prema unutra. Iz Zagreba je dosao tek nakon desetak dana.I cutao, cutao.I vrteo neku malu knjizicu medj prstima, danima. Kasnije sam saznala da je to bila vojna knjizica.Tata je imao cin majora u rezervi.Ocekivao je poziv.

Svakog  4.maja je drzava ponovo stajala. Nije bilo crtanih. Isli su  do u nedogled snimci govora tog Tita. I zapamtila sam, stalno je za govornicom pio kiselu vodu Radenska tri srca. Za svoj deseti rodjendan sam od nekih rodjaka dobila knjigu o Titu.Bilo je puno slika. Konacno sam citala o coveku zbog koga sam morala jedini put da sidjem sa ljuljaske i da danima ne gledam crtane filmove...

Svakog 4 maja je sirena, koja je zavijala u podne, podsecala na onu jezovitu sirenu , koju sam prvi put cula u parku Cair. Sa svojojm pamecu deteta od nepune cetiri godine, zapamtila sam je. I preziiljavala tu sirenu i za vreme bombardovanja, na isti nacin, svaki put.

Ljudi su se u jednom prevarili. Tito je umro. Ali se nije desio smak sveta. Nastavili smo da zivimo.

Mozda teze, mozda lakse, ne znam. Tragam stalno za cinjenicama koje ce mi nepobitno reci da li je Tito stvarno bio dobar ili los lik na nasoj politickoj sceni.
Mnogih iz ove price vise nema..dede, babe, tate, tetke.
Moja mama se i dalje kune u njega. Kaze, ziveli su lepo u njegovo vreme. Mogli otici na kafu u Solun, Budimpestu i Bec samo sa licnom kartom. Cak ni to im nisu gledali na granici. Ako je ikada bilo granica...

Ali, mama, kazem. Uvalio nas je u dugove koje ni moje dete nece uspeti da vrati.Jedna generacija je lepo zivela naustrb naredne dve.

I danas je 4.maj.Samo, na srecu ili ne, i po pravoslavnom kalendaru, Velika Subota.Pa je ovaj dan u smutnji, kako je moj deda govorio. U smutnji vremena u kome su postovali Tita a branjena im vera.I Goli otok  je zbog jednog sl;avskog kolaca zaradio.

Prosle su 33 godine otkako je ON otisao.
I dalje mi nedostaje tih pet minuta na ljuljasci, koje sam sa punim pravom zasluzivala.

.

Police i fioke

Neću pričati  o tome , kako čim otvorim novine, bilo koje,sa prvih stranica na mene nasrnu prosto naslovi, jednako bombastični  kao i crna hronika, koju sam dosad obilazila u širokom luku. Nikako ne  mogu da pričam ni o broju obolelih od raka u Vojvodini, ni o  broju žena koje godisnje izvrše abortus  u Srbiji. Niti o tome kako je u poslednjih 20 godina samo na jednoj određenoj deonici puta poginuo ceo jedan grad veličine Rume. Niti o  pronađenoj vakcini protiv raka grlića materice, koja je spomenuta u celih pet redova, negde  na strani prekoputa sportske strane.Neka trideset treća fudbalska podliga neke Sever lige dobije više redova nego ova vakcina. Neću ni o tome.

Ne smem o tome da pričam, opet ću se iznervirati.

Pa o čemu ću onda?

O policama i fiokama.

Nisam prolupala.

Baš o policama i fiokama. Onim finim , čistim policama, na koje slažemo velike i male fotografije, u različitim ukrasnim ramovima, odlikovanja, medalje, suvenire sa letovanja. O svim onim dragim stvarima, koje želimo uvek, u svakom momentu da vidimo, jer nam znače i popravljaju nam raspoloženje. Pošto naravno, uvek dolaze nove uspomene, neke od njih, nužno odlažemo u fioke,ali ne predaleko od nas. Negde da su tu , uvek dostupne, spremne da nam s eosmehnu čim otvorimo te fioke.

U čemu je trik?

U tome što te police u Srbiji su već odavno pune prašine. Na njima stoje stare fotografije, od kojih većina nas okreće glavu. Nije ih baš prijatno gledati. Ali su se nekako zacementirale na tim policama, i ne mrdaju. Preteći posmatraju, kuju nove planove, likuju zbog svoje nadmoći. A prašina pada li pada. A oni kao da arstu i jačaju od te prašine.

Fioke se u Srbiji više i ne otvaraju. Možda , nalik Pandorinoj kutiji, izlete neke još gore aveti od onih koje nas posmatraju sa tih polica. A možda, samo možda odnekud iskrsne i neka Nada, Vera, Ljubav, Prijateljstvo, Razumevanje, Tolerancija. Rizik je naravno prevelik. I zbog toga, jer nam je dosta rizikovanja, jer biramo uvek manje zlo, ni ne otvaramo te fioke. I zato odavno na našim policama nema imenovanih: nade, vere, ljubavi , prjateljstva, razumevanja. Tolerancija se ranije provukla, ali pošto je od fioka do polica dugačak put, na nikako da stigne. Stalno je sapliću.

Šta ja to hoću?

Da konačno, bez mane i straha( kao u junačkim pesmama), očistim te police od prašine. Da zasijaju ramovi tih fotografija novim sjajem. Da mi zamirišu dunje i jorgovani. Da konačno-progledam i nasmejem se, onako od srca.da te stare fotografije konačno arhiviram, i stavim u fioke.zaključam. I ključ stavim na sigurno mesto.

Onda ću mirno spavati.

            I hod će mi biti uspravan.

I otvoriću taj krug, i krenuti u –Sutra.   

1001 susret

-Hiljadu i jedan.
Odmerila ga je, od glave do pete:-Hiljadu i jedan ,šta?
-Susret. Sačekivanje i ispraćanje, u našem zajedničkom gradu.
-Da kažem da je to malo ili puno?
-Hm, možeš da kažeš da neki to ne stignu da urade za ceo svoj život.A mi smo to uradili za ovo relativno kratko vreme.U tu brojku naravno ne računam susrete, ispraćanja i dočekivanja van našeg grada.
Osmehnula se, prvo polako, a zatim počela da se kikoće.
-Znam na šta misliš!
-O, da, -nastavila je da se smeje,- na onaj beogradski susret.I nema druge, svaki put kad prođem pored tog drveta, na tom malom platou, neograničeno i nikako stidljivo počnem da se smejem.

Nije dugo izdržala:
-Taj hiljadu i jedan susret, ti si to baš brojao?
-Ma, nisam.Ali mi nekako poetski deluje, skroz.Premda, verujem da je tačna brojka približna toj.
-Manja ili veća?-izazivala ga je.
-Iskreno, voleo bih da je veća.Ali...
-Ali je i to u redu, znaš.To sam ti koliko puta rekla.

Stali su na raskrsnici, gde su se obićno razdvajali.Međutim, uzeo je njenu ruku, i stavio je, pomalo nevešto pod svoju.I krenuo na istu stranu gde i ona.
Stajali su na stanici, dugo, čekajući da naiđe pravi autobus.I kad je naišao, nekako nije mogla da izvuče svoju ruku , provučenu ispod njegove.
-Šta to radiš?-pitala je tiho.
-Zadržavam te.
-Misliš, u ime hiljadu prvog susreta_
'Mislim, u ime svih onih hiljada susreta koji nam predstoje.
-Odlazi mi autobus.
-Doći će drugi.
-Ti ćeš otići na svoju stanicu.
-Neću , još neko vreme.
-Koliko dugo vreme?
-Onoliko koliko god je potrebno.U stvari , onoliko koliko ti želiš.
-Ako želim stalno:
-Dobro.
-Ako želim uvek?
' I to je dobro.
_ A šta ti želiš?
-Nisi shvatila? Da želim bar delićem mojih stajanja uzvratim na sva tvoja čekanja. Da želim sve te nove hiljade susreta.Da želim nove hiljade čekanja, jer su ona jedina koja me vrate nazad, meni i tebi.
-Shvatila sam..hvala ti...
-Na čemu?-Na poverenju, da te čekam.Na toj prvoj i svim drugim hiljadama...
-Sve je bilo rešeno, već kod prvog susreta.
-Znam. Jer ljubav se ne testira, jel da?
-Ona ili postoji, ili ne postoji, koliko god hiljada svega prošlo između dvoje ljudi...

Voleti, ni zbog cega ne prestati

NI zbog kiše ili snega.
Nikako zbog prekinute veze , dugog ćutanja ili pak zbog neprestane priče.
NIkako ne tražiti i najmanju sitnicu oko koje bi mogli da pletemo paukovu mrežu kritika.Jer druga strana će nam možda , istim ili još gorim vratiti, bez bitnijeg razloga.

Voleti, nikada ne prestajati.

NI posle pet dana, šest meseci ili 7 kritičnih godina.
ne prestajati voleti ujutro, uveče, ili u podne.Kad smo umorni ili ljuti- Ili kad smo baš najviše srećni i tada treba voleti.Tačnije, ne zaboraviti voleti.

Voleti, ni zbog čega ne prestati.

Niti zbog daljine ili dugog čekanja.Čekanje s euvek isplati.Ako se ljubav čeka, isplata sledi ali ne u novcu.Već u poverenju, tonama zagrljaja i osmeha.Jedino tako i vredi.
Niti zbog blizinie, ili navike. Jer naviknuti se na dobro je brzo i lako.Zašto i prestajali voleti'zato što ste navikli da vam je dobro' jer je to loše?

Voleti, nikada i ni zbog čega ne prestati.
Jer tu su lekcije koje me godinama već učiš, kao i ja tebe.
Dobri smo i pažljivi đaci.Uvek volimo.
Jer to nas jedino čini ljudima, zar ne?

Can't buy my love

-Mimoze??-zacudio se. -Zar im je vec vreme?
-Očito da jeste-smešila se, pružajući mu jednu grančicu sa ovim cvećem.
-Za mene?
'Da, za tebe.
Odmerio je od glave do pete, prvo nju, pa tu grančicu mimoza. I shvativši sve, nasmejao se:
-Od njih je sve počelo, zar ne?
-Počelo je u stavri od kavaljerskog gesta jednog iznenadnog anđela čuvara.. da, jeste, neke mimoze su se i tada umešale u celu priču.. i dovele je do ovog momenta sada...
-Da li ti znaš..-,počeo je pa se ukočio u poslednjem momentu.Znao je da nije navikla na  verbalne izlive njegovih emocija , osećaja i sećanja, ali je ipak odlučio da završi misao:
-Znaš li u kom je momentu nestala svaka moja sumnja, bojazan i nedoumica da li si ona prava?
-E?-izvila je obrvu ispitivački.
-Momenat u kome si onako dečje, skroz neobavezno i neizveštačeno  taj moj buketić mimoza prvo približila licu, ali ne da pomirišeš cveće, već da ga valjda osetiš kako te miluje o obrazima. I onda, onda si taj buketić zagrlila jednom rukom i privila ga sebi na grudi.Tog momenta sam u potpunosti bio gotov.
-Gotov?
-Da, gotov. rešen, i veoma srećan. Jer sam shvatio da nam je tako malo potrebno da bismo bili savršeni, u očima drugih i sopstvenim očima. Da nijedan buket od 1001 ruže ne bi izmamio taj osmeh na licu koji si imala, niti nežnost koju si tada pokazala. Da bi stalno razmišljao, kao ranije, kupujem li poklon, ili kupujem li nečiju ljubav i naklonost.
-Can't buy my love.Moja ljubav se ne kupuje.Ona se dešava.
-Tebi se ljubav dešava. A meni si se desila ti.Jednostavno je, skroz.

Pesma

kad je pisao tu pesmu, rekao je da pise o meni. 
o tim daljinama koje vidi u mojim ocima.
o tom skitalackom zivotu koji vidi da izbija iz mojih dlanova.
o snazi ljubavi koja izvire iz otkucaja moga srca.
o vecnosti, koju mogu podariti onom koga budem volela.
Pesmu nikako nije mogao da zavrsi.
Ljubav koju sam mu podarila je mogla da prevazidje sve daljine, zaustavi sva skitanja i vrati ga meni.
Medjutim, nisam ga volela. Nisam ga mogla voleti, tako kako je zeleo, tako kako je zasluzivao.