1996.

Sutra ulazim u amfiteatar na Pravnom fakultetu u Novom sadu, da odrzim predavanja novoj generaciji studenata prve godine.

Onima koji su rodjeni 1996. godine.

I setim se:

- te godine sam obelezila prvih godinu dana nedostajanja mog tate. NIkad nije prestao da mi nedostaje i mislila sam, tada, da je ta prva godina najteza. Nije, Svaka je sve teza, verujte.

-te godine sam zavrsila prvu godinu studija na istom fakultetu sa prosekom 9,33. Od starijih kolega smo culi za foru da ako ocistis prve dve godine i imas prosek vise od 8,50, onda mozes u trecoj godini da se prijavis za ubrzano studiranje i polazes svakih mesec dana jedan predmet. Imali smo svi sjajnu motivaciju a ja jos vecu- sto pre zavrsiti, sto pre se zaposliti i pomoci mami sopstveno izdrzavanje.

-Te godine sam celo leto provela radeci u jednoj hamburgeriji na Bulevaru Oslobodjenja, tada Bulevaru 23 oktobra. Prva, treca, druga smena, tim redosledom.Otplakala sam toliko ociscenog luka i ljute tucane paprike, da su mi se smucili za pola zivota.

-te godine sam upisala i drugu godinu studija na Fakultetu, ali mnogo bolje je jos jedan kapital koji sam ponela u tu formalnu godinu- kapital u prijateljima, kolegama koje sam upoznala u prvoj godini i koji su mi ostali prijatelji, kolege i koleginice svih ovih godina, poseban univerzum i sigurna kuca za mnoge situacije u zivotu.

-Te godine sam prvi put bila u birackom odboru, i videla iznutra svu tamu, prevaru i laz politike.

-te godine sam pocela da ucim italijanski, i savladala bar onaj pocetni kurs .Sjajni nastavnik, tada apsolvent Filozofskog nas je naucio da volimo ovaj jezik na drugaciji nacin. I da konacno razumemo Erosa Ramazzotija sta dodjavola tako lepo peva.

-te godine je stavljena tacka na jednu veliku i dugu emociju, koja , kako se ispotavilo, nikada nije bila prava tacka, vec -tacka i zarez.Taj dobri duh iz proslosti se uvek vracao, u momentima kada mi je najvise bio potreban, i doduse odlazio, kada je bio siguran da me je postavio na noge. Ta tacka i zarez jos uvek traju.

-Te godine je bio Studentski protest i prvi sukob sa nekim kolegama jer sam smatrala da tom protestu nije mesto u kampusu jer je on Sveta zemlja, neutralna teritorija, svetija od Svajcarske.

-te godine mi je vlasnik kantine ( koja je bila na mestu danasnje sudnice) stvorio prvo i osnovno sujeverje za polaganje ispita- pesmu To the Moon and Back , grupe Savage Garden. Uvek je poslusaj pre ispita rekao je, polozices. Tvoje malo, divno sujeverje.Bolje od neprospavane noci, ispijanja hektolitara kafe .

- te godine sam smislila muska imena za svoju decu i odlucila cvrsto, da ce zenska imena smisljati druga strana.Tako je i bilo. Sto se tice tih muskih imena, jos uvek su u opticaju.

-te godien sam napisala i poslednju pesmu. Zato sto je neko otisao, vise nije bilo razloga za pesme. vec za realisticne prozne prikaze.

I te godine su se rodila deca kojima cu sutra drzati predavanje.
Srecan vam i uspesan novi pocetak, mladi ljudi.
Granice su one koje vi sebi postavite.

https://www.youtube.com/watch?v=HCm6gRHINqA

Daire

Necu da pisem i lamentiram kako sam veliki obozavalac grupe Smak. Cak od svih njihovih pesama, znam i volim ovu jednu.

U stvari prvi put sam je cula u jesen 2000. izasli smo sa drustvom u RST, kazu, svira jedan dobar bend, dve gitare, momci su iz Garavog sokaka.
Ja onako, u glavi pocnem da pevusim Skeledziju, osmehnem se, kazem, ajde, ako pocnu taj isti repertoar da sviraju ,bezim.

No prva pesma koju su svirali te veceri je bila -Daire.
Pera me je posle godinama i mnogo izlazaka kasnije zavitlavao do besvesti, kako sam usla u RST, oni poceli da sviraju ovo i da sam stala na vratima, kao da me grom pogodio.

Negde iz daleka, cula sam i ja daire.U glavi i u srcu, kao u filmu Cigani lete u nebo.Osetila sam samocu , tugu i svasta nesto. Stalno sam zapitkivala peru, a kako si to mogao da znas, sta ja mislim i sta osecam. Zato sto si sestro, imala isti pogled kao i ja kad sam prvi put svirao ovu pesmu.

Svake veceri, kad god dodjemo, svirali su ove Daire.Pisali smo zelje na papiricma, i davali im, pa sta ispune, ispune od nasih muzickih zelja.
"Daire" su uvek svirali. Ako nisam pisala ja kao zelju,pisao je neko drugi.

Pera je sa Kinom postao Apsolutno romantican. I jos uvek pamtim, kako su ovo svirali.Naravno, nije kao original, ali imalo je istu tu emociju, dobro uhvacenu.
A ja nisam zaboravila pesmu.Iako sam stalno zaboravljala naziv grupe. Ali je ostao taj osecaj, svaki put kada cujem ovo da se ukocim.Zamislim daire. Prsti pocnu da lupkaju. i to je to...

daire saljemo za tobom...jer pesma je bila u Tebi.

#KaoDevojcica

Prirodne nauke su za decake, oni su bolji.
Ali svake godine ona ide na takmicenja iz matematike.Ove skolske godine je dosla do treceg mesta na okruznom iz biologije, svojom snagom, voljom, intuicijom i ljubavlju za taj predmet.

Borilacke vestine nisu za devojcice, one postaju grube, misicave, muskarace.
Ali svejedno  ulazi u sedmu godinu treniranja karatea.Sve devojcice koje zna, a koje treniraju taj sport su izuzetno dobro gradjene, gipke, sportisti u dusi. I lepe, verovali ili ne. Kao i Ona.

Rvanje je prestala da trenira jer nije bilo nijedne druge devojcice da joj bude sparing partner, iako je trener imao volju da je prima na treninge i da radi sa njom. Ali, mislim da nije odustala od te ideje, nikako.

Kakvi racunari, programiranje i sve ostalo.To je za decake.Oni su bolji.
To je ne zaustavlja da petu godinu zaredom i devet smena u Kompkampu stice dragocena znanja iz oblasti koja je interesuje. i u kojoj je dobra. I da ove godine se prvi put  pokaze, kao asistent predavaca.

Devojcice pisu samo ljubavne pesme.
Ove godine je napisala pesmu o Sv.Savi od koje sam se najezila. Naravno , da nije ljubavna.

Gitaru sviraju decaci, oni su frajeri i tako vise devojcica privuku.
To nije smetalo da snagom uragana trazi gitaru za svoj 10ti rodjendan i da samouko, uz pomoc knjiga i raznih tutorijala savlada osnove sviranja.

To dete radi sta zeli i ispunjava svoje zelje. Takmici se tamo gde zeli . Jedino joj zasmeta , vec sada, sto ponekad, mora da pokaze da je veci decak od nekih drugih decaka, da bi bila priznata.

To dete ispunjava svoje zelje i  radi sve ono u cemu je dobra.Bez obzira da li tradicionalna shvatanja kazu da i je to za devojcice ili za decake
Ja je kao roditelj podrzavam.
 Zato sto sam i ja, kao i ona bila nezaustavljiva. Treca u drzavi iz fizike, treca iz matematike.Hemiju obozavala.

Zato sto smo obe nezaustavljive.
#KaoDevojcica

Hvala ti na tome sto si devojcica. I nikad nemoj da posumnjas u sebe zbog toga.
Tvoja Mama

U senci divljeg kestena

Selidba u Kopernikovu ulicu je bila otkrovenje.

Konačno mogu da spavam duže. 

Mama je radila kao lekar u fabrici, u industrijskoj zoni.  To je značilo ustajanje svakog radnog dana u pola 5. Da stigne na linijski autobus, koji je vozi van grada do fabrike. Škola u koju sam bila upisana je bila- bukvalno u dvorištu babine i dedine zgrade. Spavala sam u hodu, do trećeg sprata, zatim nastavila na fotelji, dok ne dođe vreme zaista za polazak u školu. Tada bi deda sišao sa mnom do dvorišta zgrade, i pomogao da preskačući školsku ogradu-tačnije deo bedema, upadnem u školsko dvorište.

Ali nije sada o tome reč.

Već o Kopernikovoj ulici.

Drveće kestena sa obe strane. Kao da nije blizu glavnog bulevara. redovi malih kuća, sa obe strane ulice. Dvorišta puna cveća. Prava linija od babinog i dedinog stana do našeg, u zgradi na kraju te Kopernikove ulice.

O Koperniku nisam znala puno. Da je bio lekar, i matematičar. I da je nastradao zbog svog uverenja da je Sunce centar sveta.

Ali sam definitivno sanznala sve o kestenju. Od mog druga  V. iz tadašnjeg razreda.Iako je njegov stan bio na drugoj strani od mog, redovno me je pratio do moje zgrade.

 Da vidi da li su kesteni procvetali.Imaju taj trouglasti šašav cvet, govorio je.

Da vidi koliko su procvetali.

Da li su kesteni zeleni.

Da li su zreli.

Da li ima onih koji su već pali, ili treba da ponese neki štap pa da ih otresa sa grana. Zašto bi to radio, čudila sam se. Zato što moja baba kaže, govorio je V, da kesten kad izbušiš na par mesta i staviš među odeću, to je sigurna zaštita od moljaca. A puste i neki dobar miris. ne jak, ali ostane miris.

Zajedno smo skupljali to kestenje.Nosili i našem učitelju.Čovek se krstio, šta  šta će sa tolikim kestenjem.

Ubedili smo V.-ovu mamu da nam ispeče par kestena. Ili nisu bili pečeni dobro, ili se nama nešto nije svideo tada ukus, no odlučili smo da ostanemo samo pri skupljanju istih.

Na kraju trećeg razreda sam mu rekla da se verovatno selimo iz Niša. Pokunjio se sav. A s kim ću onda da skupljam kestenje. Dolaziću ja, obećavala sam detinje naivno, samo zbog toga, neću te ostaviti samog da to radiš. A možda se i ne odselimo, ubeđivala sam ga. Možda me mama i tata ostave da još jednom skupim kestenje s tobom , pa tek onda odemo za Novi Sad.

Ipak smo se preselili , na početku mog četvrtog razreda. V. je bio cele nedelje smušen. Poslednjeg mog dana u toj školi dao mi je papir, sa presovanim listovima kestena, i presovanim cvetićima. I punu, punu kesu kestenja.

Razmišljao sam, rekao je, da urežem tvoje ime, naravno i moje ime neki od tih kestena. Ali to bi drvo bolelo, usprotivila sam se. Samo inicijale? Hajd može, pristala sam.

Videli smo se na sledećem raspustu. Otšli do drveta, našli inicijale i smejali se kako su porasli, kao i samo drvo.

Na sledećem raspustu me nije sačekao.Ali naši urezani inicijali jesu.

Onda je nastala ova pesma: https://www.youtube.com/watch?v=7_8vycmU9UU

Pre nekoliko godina, neko mi reče pa su posečeni svi kesteni.

Nemam hrabrosti da tamo odem i lično se u to uverim.

 Moguće je sasvim da bi prolaznici videli ženu koja pada na kolena i plače, kao mala devojčica.

Za kestenima njenog detinjstva.

Follow me

Jos sam bila u osnovnoj skoli kad sam u fiokama ormana kod maminih roditelja nasla -gomilu ploca.

Bitlsi, koje je mamina tetka Seka njoj tajno donela iz Londona.NIkako da deda, mamin tata ne vidi, jer Bitlsi su bili sami djavoli. Pitam mamu , jer deda ni tako matoroj koja vec ima dete, nije oprostio te Bitlse, a o cemu su oni pevali.
Kaze mama, ne znam. Ali smo ih svi slusali.
-Kako ste ih slusali , a niste ih razumeli?
-Pa lepo su pevali, i muzika je dobra.
Ja i dalje ne razumem:
-Kako mozes da slusas nesto sto ne razumes o cemu pevaju?
-Bili su popularni, to je sve.
Tetka , mamina sestra je samo tiho dodala:
-Ima pesama koje slusas drugacije, ne usima i glavom, Shvatices to...

Medju tim plocama, pored albuma Bitlsa, nadjem i njega. Demisa Rusosa.
-Ko je sad ovaj, nije Englez?
-On je Grk. Ali peva na engleskom.
Pustim plocu na gramofonu. Izgrebana, da li od slusanja ili nepaznje, nisma ni pitala. No jedina pesma koja nije bila izgrebana i koja se jasno cula je bila :Follow me.
Shvatila sam tetkine reci , neke pesme se ne slusaju usima niti glavom.Vec srcem i zatvorenih ociju.

U gimnaziji sam prizeljkivala da nam profesorka engleskog da neku Demisovu pesmu, da "skinemo" tekst. Cak kad sam je za njega pitala, zabezeknula se, otkud ti znas za njega.
IMa jedna pesma, ponavljala sam kao papagaj.
Kakva pesma?
Neka , koja se slusa srcem . I samo se posle toga moze plakati, od neke tuge i lljubavi.

Ploce su negde nestale, nakon babine i dedine smrti i prodaje tog stana. U nekoj selidbi, verujem.
Ali mi je pesma ostala.

Juce citam, Demis je umro u svojoj 68oj godini.

Mami jos nisam rekla.Jer zna da cu da placem, slusajuci iznova i iznova ovu pesmu, kao i prvi put kad sam je cula sa 13 godina.

Jer celog zivota, kao u toj pesmi, trazim nekog koga cu ja sledim , preko mora i gora i devet planina. I ko ce mene na takav isti nacin da sledi.

Follow me along the road where only love can see
Rising above the fully of the night
Into the light beyond the tears
And all the years we have wasted

https://www.youtube.com/watch?v=c9YleiapnDo&feature=share

Bogojavljenska noc

Da ga znam, rekla bih mu da klupe na trgu postoje da bi upravo mi sedeli na njima.
Da su te klupe mesto na kome se ispredaju najcudnije , najludje i sve one druge zivotne price.

Da je zalazak sunca najbolje posmatrati samo sa jedne odredjene terase.
One terase, koja je i najbliza suncu.

Da ruke postoje da bi se njihovi prsti preplitali sa prstima ruku drugih, voljenih ljudi.
Da jedan dlan treba uvek da pokrije drugi dlan.

Da ga znam, rekla bih mu da se pogledi ljudi susrecu uvek na zvezdama, ma gde god se oni nalazili.
I da je takvim ljudima svaka noc -Bogojavljenska noc.
Noc za zelje, koje se ispunjavaju.
Jer voleti znaci ciniti srecnim i drugog.

Da ga znam, rekla bih mu da su bitni i reci i postupci.
Da su otkucaji necijeg srca mocna prica koju samo retki, tacno odredjeni mogu pravilno da procitaju.
Oni, kojima su ti otkucaji posveceni.

Rekla bih mu da su stepenice ne prepreka, vec put.
Do njega.

Rekla bih mu jos mnogo toga, da ga znam.
A ne znam ga.

I ne mogu ga zaboraviti.