Priča o Bambijevoj mami

...počele smo da ličimo n aklasičnu mamu i ćerku, kao iz reklama.Priča za laku noć, dok je dete ušuškano u krevetu.Malo negodovanja, kada prekinemo priču na pola, jer, nemam više glasa da joj čitam.Čitaću sutra, opet pred spavanje.ja ako ne stignem čitanje baka.Ali ipak stignem jer tako nešto se ne propušta.

Ali klasika je, tako da kažem narušena.Zato što mi pred spavanje čitamo edukativne članke o ljudskom telu, dok strpljivo skupljamo delove muškog i ženskog tela u jednoj velikoj kesi, pa ćemo ih na kraju sve lepo sastaviti.

Elem.Pošto smo pročitali sve o plućima i disanju, dakle medicinske teme su do utorka ili srede, kada izalazi novi broj, zaključene,počeli smo da čitamo Bambija.
Bambija sma volela kao klinka. Definitivno sledećeg leta ću krenuti u potragu za mojim prvim albumom sa sličicama,zatrpanom negde na tavanu kuće. Zato što je ot bio -Bambi.Zato što je bio original iz Diznija, zato što su se sličice inače teško nalazile i bile su relativno skupe, a moj deda, mamin tata, mi ih krišom nekako donosio, posle svake rukometne utakmice na koju je išao.

Bambi je sladak. priča o njemu i njegovoj brižnoj mami predivna. Posebno je nekako čudan, dostojanstven ali i bolan susret Bambija sa njegovim ocem.
Znala sam kada u priči dolazi do velikog preokreta. Tačnije, stradanja Bambijeve majke. I nekako, dok sam čitala taj deo, i u meni se nešto skupilo. Sa ove distance, shvatam veličinu žrtve majke,koja je oterala dete od sebe, da i njega lovci ne bi upucali.Ali, to Ksenija ne može da shvati.
Dok je slušala taj deo priče, nije se ništa dešavalo.Ali slika malog laneta usred snežne oluje, kako plače za mamom, i miri se da je više verovatno neće videti je Kseniju rasplakala.I to prilično.Junački, guta ona suzice, onako tiho joj cure niz obraze.
-Mila, pa nemoj plakati zbog toga..to je samo priča..
-Ali ne plačem zbg priče....
-Ne mogu ti više čitati jer te to rastužuje.Nisam ti možda ovo ni trebala čitati pred spavanje.
-Ali to je MAMA U PITANJU; KAKO DA NE PLAČEEEM!
Tad je i ono što se u meni stezalo puklo.Tešimo jedna drugu, zbog Bambijeve mame, koju je upucao neki bezdusni lovac i napravio Bambija siročetom.Pokušavam da kroz primer baš te nesretne Bambijeve mame kažem detetu da postoje neke žrtve koje je vredno podneti.I ne pričam ništa protiv tog lovca, iako mi se trenutno prevrće stomak zbog njega, jer prosto svako je radio svoj posao. On je lovio, a Bambijeva mama je bila-majka.I to je sve.
Zaspala je ubrzo.Sa knjigom na jastuku, i rukom prebačene preko nje, kao da bi tako sada onog malog Bambija htela da zaštiti od hladnoće, samoće i tuge...Sutra ćemo nastaviti priču. Pa će saznati kako je Bambi našao svoju ljubav,postao heroj šume, nažalost izgubio i drugog roditelja,a li uskoro postao i on sam roditelj, spreman na bezrezervnu žrtvu nalik one što je je njegova majka podnela za njega....i nadam se shvatiti, da nijedan lovac to ne može ikome da oduzme..potrebu, volju i skoro radost žrtvovanja za svoje dete....

..za čije babe zdravlje....

Prošlog petka na skupu posvećenom inicijativi za stvaranje regionalne komisije o istraživanju ratnih zločina na prostorima bivše SFRJ-gužva.Skoro 40 učesnika, novinari, kamere, organizatori , frka. i u sred cele te gužve i preskakanja snimateljskih kablova, Mirko Đorđević, jedan od učesnika, čika od preko svojih 70 godina ali britkog uma kao da mu je 30, upita me , onako, poluzaverenički:
-Hajd idi pitaj Nedima, kako mu se zove baba?
-Baba???-odmerih g au neverici od glave do pete, razmišljajući, šta će mu taj podatak.
-Pa znaš, kako se kaže us rpskom narodu, za čije babe zdravlja nešto radiš, kakve koristi imaš od toga što nešto radiš.E zato mene interesuje kako se zove Nedimova baba, da bih znao šta mu sve ovo i ova gužva trebaju.
Kikoćući se kao klinac, udaljio se od mene, ostavljajući me zgranutu-i dobro zamišljenu.

Zbilja zašto radimo mnoge stvari od onih koje radimo?Zato što moramo?Zato što želimo?Humani, smo, idealisti ili samo sračunati na korist koju ćemo imati traženjem protivusluge?Ili je stvarno zdavlje neke babe, bilo Nedimove ili čije već, u pitanju?

Zašto neko pretuče navijača van fudbalskog terena? Neki njihov nepisani kodeks, kako dobih informacije, nalaže da se tuče ne sprovode van terena ili van neposredne blizine terena, kao ni da se ne sme napasti brojčano manja ekipa navijača drugog tima.Zato će sada nesretna smrt jednog navijača biti kvalifikovana kao teško ubistvo.

Zašto neko bude, usred vršenja svoje dužnosti, pregažen kolima?Omaklo se vozaču? Nije video uniformisano lice niti shvatio da bilo da je u uniformi ili ne,tu osobu treba nekako zaobići, a ne pregaziti ga, pa nije zaboga rakun ili jež.

Zašto neko želi da bude ravnopravniji od ostalih?

Zašto se udruženje Roditelj zalaže za promociju dojenja, kad nas, dok zinemo i reč o tome, gledaju i dalje kao da pričamo o nečem krajnje nedoličnom?Nijedne godine nismo bili pošteđeni svojevrsnih seksističkih, šovinističkih i zgranutih komentara naše okoline.Kao da je to tabu.Manji je tabu gledati snimak maloletnika koji se fiksa usred školskog dvorišta.

Zašto neko pokuša da opljačka banku ili službeno vozilo koje prenosi novac, iako je svestan rizika i zaprećene kazne? Na studijama su nas učili da sankcija stoji kao neka vrsta pretnje batinama i klečanja na kukuruzu u ćošku i da je strogost neke kazne dovoljna da spreči potencijalnog počinioca da nešto uradi.Međutim, efikasnost policijskih organa u privođenju počinilaca je umanjena čini se namernom neefikasnošću sudskih organa.Dugogodišnji postupci i ponekad javno i transparentno naglašen ortakluk branilaca i sudija umanjuje efikasnost pravde i njenog sprovođenja.

Za čije babe zdravlje svi gorenavedeni rade to što rade?
Zato što moraju? Zato što žele? Zato što će dobro da zarade? Zato što će postati poznati?

Nemam pojma.

Znam da u mom ličnom slučaju ništa nema veze sa babama, već sa kodeksom vrednosti koji sam prihvatila. A kod vas?

O instituciji daljinca

Cim udje u kucu, Ksenija hvata daljinski upravljac TV-a sa recimo upucenim mojoj mami:"Sada je gotov tvoj šou B92".Ona pasionirano gleda Ultru i crtane, a moja mama je fanatični obožavalac B92.Mislim da su se stvari pogoršale sa puštanjem u etar B92INFO, budući da se tu emituju vesti 24 sata na dan, štp ovisniku o novim informacijama pruža dodatne mogućnosti.
I pored mojih brojnih pokušaja da mamu naučim da surfuje po netu, i da tamo apdejtuje sve svoje informacije, to nisma uspela.Čak su mi linkovi Blica, B92, Večernjih novosti, RTS, i RTV ukucani u Favorites, ali ni to nije pomoglo.Dva klika smo uvek dalje od pomirenja.

Otimanje oko daljinca traje po ceo dan.To je kao imati dvoje dece u kući.Ili supružnike koji bi da gledaju u isto vreme Premier ligu i mućaćose, tj španske serije.Kako god, ja uvek ispadnem -kolateralna šteta. A daljinac neretko završi skriven u mom delu ormana, u frižideru, ili negde međ igračkama, jer tu se niko ne seti da ga traži.I prosto, kada nađem taj daljinac, prinuđena sam da g a, kao neku vrstu zaloge mira i uzimanja kontrole u svoje u ruke, nosim svuda sa sobom.

POkušavam da smanjim tu količinu vremena pred ekranom.Ali čak i kad se ne gleda, negde, kao pozadinski vokal, mora da se čuje omiljeni kanal.I posle se ja, kao samoj sebi čudim, što se smirim pred Fox Crime-om, ili Hallmarkom, za vreme krimi serija.Ti sadržaji dođu kao opuštajući, jer se svaki dan i svaka bitka oko daljinca čine novim osvajanjem teritorije.

Jednom smo bili nekoliko dana bez daljinca.Usveopštoj gužvi skrivanja i pronalaženja istog, jedna od dve gorenavedene persone ga je bila tako sakrila, da ga je sakrila i od sebe. I što je najgore, zaboravila gde je to.Onda se bojno polje koncentrisalo na mali prostor ispred smaog TVa , u opsegu dugmeta na TVu gde s emogu ručno menjati kanali.Panika me hvatala pri svakom približavanju sukoba toj kutiji u svet.Jer taj svet je zaista smao dva ili tri klika od nas.

Ksenija je naučila da rdai na kompjuteru.Bar da otvori Facebook, igra Yo ville, ili čak otvorii naslovnu stranu Blica.Ali starija generacija s eopire takvim inovacijama, te ostaje da se samo do u nedogled borimo.Morivne misije, Irak -Iran sukobi nisu ništa spram ovoga....

Mamaaaaa...

..ovo bi bio nastavak na varijacije na temu mamkanja.Samo sto je ovo manje od suptilnog.
Dakle.
Današnje popodne je -nemoguće.Krajnje. I još se u to uključila i moja mila majka.
Mamaaa..mogu da igram Snailmail?

Mamaa...aj mi pokupi kosu!

Mamaaaa, dodji da vidiš kako sam skratila kosu bez makaza!

Mamaaa,ocu sladoled!!
Mamaaa, ocu drugi sladoled!
Mamaa, hoću da s ekupam!
Mamaa, ajd mi otvori moj šampon!
Mamaaa, dođi da vidiš moju drugu frizuru sa šamponom!
Mamaa, pusti vodu!!
Mamaaa, musave su mi ruke od džema i hleba!
Mamaaa, dođi!
Mamaaaa , dođiiiiii.....................!!

Sve ove "mama rečenice" su nastale u periodu od nepunih pola sata.Dakle, više mamkanja na sat, tj pola sata nego što bi ijedna prosečna mama možda mogla podneti, shodno onom mom preporučenom receptu.Ali of, kors, podnese se i to.Sa više uzdaha i kolutanja učiju u minuti.
Tj, moglo se podneti, da se nije desio drugi incident, čije produženo dejstvo još traje.
ne znam ni sama zašto sam sišla, u sred ovog mamkanja od kuhinje.Valjda podsvesno da pobegnem, šta li.Kroz maglu nekako čujem moju majku da mi nešto govori, ali pošto je uključen i tv i Ksenija nastavlja svoje mamkanje besomučnim tempom, ja je ništa ne razumem.
Izlazim u hodnik i zamolim da vikne, još jendom šta joj treba.
" Donesi mi krpu iz kuhinje, pošto puštam mašinu.I donesi i sok.I...."
Usred te rečenice ja počinjem skoro da-vrištim od smeha.I dovikujem joj:" ne moguuu"
MOja mama izlazi iz dnevne sobe, i gleda me , onako, krajnje popreko.I prilično preteći.
"Zašto ne možeš?"
"Nisi rekla "mama" !"
"Kako nisam rekla mama?"-zgranu se ona.
"Pa nisi rekla na početku rečenice "mama".Ja sam naviknuta d aodgovaram na naredbe koje počinju sa-mama".I, i dalje smejući se, nastavim uz stepenice prema njoj, sa svim traženim stvarima.

To je otvorilo Pandorinu kutiju.Onda je i moja majka počela, prilično bukvalno shvaćeno, da počinje svaku svoju rečenicu, upućenu meni sa -mama.Ali onako, potegnutim tonom, kao što Ksenija kaže.

"Mamaaaa...počinje Pop secret!"
"Mamaa, idem i ja na terasu da prostirem veš !"
Pola sata odmora.
Do sledeće prilike i novog talasa-mamkanja.Samo se nadam da kad se vrati sa te terase, nadahnuta svežim vazduhom , moja mama, da bar ona prestane sa mamkanjem....:)

Kako je Fića postao kobila

dečje svađe su valjda najinteresantnije.Ne samo zato što naši vrli naslednici uspevaju veoma brzo i veoma rano da ovladaju tzv. kočijaškim rečnikom, odnosno psovkama, već što i kada počnu da se svađaju, uvrede koji oni jedni drugima umeju da sipaju, u žaru borbe, mogu da budu i smešne, i veoma ozbiljne.

Dakle, nije strašno, kada u žaru prepirke moja naslednica saopšti babi da je -baba.Iako to saopšti sa posebnim tonalitetom i izrazom lica, mja mati, hvala bogu na to ne odreaguje.Jer, to je fakat, da je ona-baba. I tu nema uvrede.

E ali onda Fića postane -kobila.
Fića je dečak iz susedstva, tačnije živi u kući pored vrtića gde ide Ksenija. Deli ih zidana ograda, ali klinci iz vrtića, kad se penju na tobogan, ili na improvizovanu palubu broda u samom uglu dvorišta oni virnu kod Filipa u dvorište. Mislim da Filip, tj Fića ima mlađu sestru. I još ne mogu da identifikujem koliko ima godina, jer Ksenija kaže da je on mali.Tj niži je rastom od nje, ali svi dečaci njenog uzrasta su sada niži od nje, tako da mi taj podatak ne pomaže.

Dovikuju se oni tako preko te ograde.ALi se kanda nekad i potkače.
"Mamaaaaa.....ja sam rekla Fići da je kobilaaaa!!"
"?????"
" Pa on je meni rekao nešto što je bilo gadno,a onda sam ja njemu rekla da je on kobila?"
" Ček sad, jel on tebi možda tako nešto rekao.Tj jel ti rekao da si ti kobila pa mu ti uzvratila?"
"Pa u čemu je sada problem"
" Kako u čemu? Pa ima više problema.Prvo, ne treba se svađati ni sa kim. I ako neko hoće da se svađa sa tobom, počne da ti eventualno govori ružne reči, jendostavno mu okreni leđa. Ne treba se svađati.DRugo, reći nekome da je kobila j e ružna reč"
" Pa kako može kobila da bude ružna reč , kad nije psovka?"
"Nisu samo psovke ružne reči. I kada ljudima daješ imena životinja,to je kao da si ih opsovala".
" Pa ja nisma Fiću opsovala."
" Ali si mu rekla da je -kobila!"
"Pa jel sam trebala da mu kažem da je konj?"
" Nisi trebala da mu kažeš ni da je kobila ni da je konj."
"Ali on je mene uvredio".
"Svejedno šta ti je rekao nisi to smela da mu kažeš"
" A on meni sme da kaže?"
"To je stvar vaspitanja.Njegovo ponašanje nije dobro, ti ne treba da slediš taj primer".
Posle nekoliko minuta je promrlmljala:" A znaš ja ne mogu ni da se setim šta je on meni rekao..."
" Ali jako dobro znaš da si mu rekla da je kobila?"
" Pa kad mi je rekao nešto čega se ja ne sećam....."

Sutradan ujutro smo sreli Fiću na putu do vrtića.Javili se jendo drugom, kao da ta jadna kobila nije lebdela u vazduhu između njih dvoje dan pre toga.

To je jedna od prednosti dečjih svađa.Brzo se zaborave njihovi razlozi, pa skoro i njihov tok. Eventualno ostane ovakva neka replika, kao-anegdota....

Zašto dete od 6 godina ne treba da gleda manga crtane filmove

Prvo da objasnim."Manga " crtani filmovi, su skoro filmovi za starije od 18 godina.U njima ima veoma realnog nasilja, krvi, neretko silovanja, prikaza smrti.LIkovi su doduše mnogo realnije prikazani nego u ijendom drugom crtanom filmu, ali su uvek mračni.Sivi.Grozni.I meni se prevrnuo stomak nekoliko puta kad sam gledala neke sekvence poznatih "manga" ostvarenja.

TV Ultra je pre nedelju dana počela sa emitovanjem "jednog od najpoznatijih manga ostvarenja, Death Note".Tj, poruka smrti.Najavna špica je već pomalo monstruozna.U tih par sekvenci se vidi pokušaj ubistva, svi likovi imaju zakrvavljene oči, jednom liku se vidi krv koja iskače prilikom udarca od strane drugog lika, i dešava se da izgleda dva suprotstavljena lika stoje na ivicama veoma visokih zgrada.

U čemu je problem? Što se takav crtani pušta u 21,30 h na programu koji pušta isključivo crtane-za decu.Što se reklamira kao i Roli Mo, lutkarski igrokaz, i Pokemon( koji je doduše zbog nekih scena koje su deci izazivale epileptične napade od straha i bio je zabranjivan u Japanu, postojbini istog tog crtanog).TREBALO JE da TV Ultra bude domaći odgovor na Cartoon Network, i druge slične dečje programe.I počeo je sa puštanjem relativno benignih crtanih filmova.Winx vile su bile brzo iscrpljene, jer su izgleda vlasnici Ultre otkupili samo prvo prvu sezonu ovog lepog crtanog filma, pa su tu prvu sezonu besomučno reprizirali( šta bi sa autorskim pravima i pravilima emitovanja i reemitovanja), onda su puštali drugu sezonu, dok je u svetu odavno završena četvrta sezona.Al ajd, ovo je Srbija pa da se ne bunimo previše.
ONda je krneula igrana serija, doduše u 22h o domaćici koja se ostavljena na cedilu posle iznenadne smrti svog muža, počinje baviti trgovinom drogom, i to marihuane.Muževljev brat, koji odnekud misteriozno ispada, iz zatvora ili Legije tsranaca, to je ostalo enjasno, počinje da joj pomaže, i uvlači u tajs vet i njene sinove, klince od 16 i 10 godina, tako da do kraja serijala i oni postanu eksperti u "valjanju trave".
ONda je emitovan crtani koji ej očito bio vrhunsko dostignuće kompjuterske tehnologije, ali su neki likovi bili hapšeni " zbog interegalaktičkih zločina koji su činili prema drugim naordima u svemiru i izvođeni pred intergalaktički tribunal da im se sudi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti".Emitovanje ovog crtanog se dovijalo tačno u periodu kad je Haški tribunal saslušaoa svedoka stručnjaka Oberšala, ili je optuženi Šešelj ot činio, ne sećam s eviše...
U čemu je porblme? Što Tv Ultra, kao isključivo kablovski program nikako ne poštuje pravila emitovanja iz Zakona o radiodifuziji.TRebalo bi na početku mana crtanog filma da stoji jasan kružić i upozorenje da taj sadržaj nije prikladan za malđe od 16 ili 18 godina.Da Serija o majci heroju koja izdržava porodicu "valjanjem trave" takođe nije za malđe ispod 16 godina". A da poneki crtani, kao što su Pokemoni ili Svemirski trkači, definitivno nisu za decu mlađu do 12 godina.No budući da su kablovski program, njih zakon ne dotiče.

U našoj kući je tekla cela rasprava povodom moje zabrane gledanja manga crtanog.
"Pa to je samo crtani."
" Crtani koji se zove Poruka smrti.Ne može da se gleda."
" Ali mama...."
" Nema-ali. Manga crtani su crtani za odrasle."
" Zašto ih onda daju na Ultri?"
" Pa daju i tetu na travi( tako zovemo domaćicu dilera marihuanom), pa opet ništa.Ne može i tačka.Sama najava tog crtanog je nasilna, svi imaju krvave oči, i ubijaju se zapravo,a neće vlasnik Ultre da dođe da te teši kad budeš imala noćne more od tog crtanog, nego ja".
" Ali oni ne rade dobro jer nemaju kružić na kome piše ko to može da gleda..onda to može svako da gleda?Onda ćemo mi njih da prijavimo policiji pa da ih uhapse?"
" POlicija takve ne hapsi.I ne zamlaćuje se sa time."
" i šta ću ja da radim od pola 10?"
"TI ćeš ići na spavanje i pre tog vremena.Ako ipak ostaneš budna, gledaćeš Baby TV dok ne zaspiš."
"Neću Baby , smaraaaaa meeeeeeeee!!!!"
" (AAAAAAAAAAA) Smaraš i ti mene, pa nećeš svejedno gledati Poruku smrti.".

I tako.Nedelju dana u našoj kući mir, ne gleda se manga crtani već se gledaju uspavljujuće sekvence praćene klasičnom muzikom na Babz TV.Bar dok Ksenija ne smisli nove argumente. Nadam se da ću i ja do tada smisliti nove svoje argumente.....

Dečja posla ili pomoć

Elem.
Pošto nam je propao plan, tj propada nam plan o kupanju u bazenu već danima, odlučila sam da nekako dete smočim, zaposlim i učinim korisnim.Tj ovaj treći deo sma j akao mlai Perica lepo zamislila, ali je realizacija malko više potrajala.

POnekad namestim situaciju da mala gospođica nešto briše, pere, itd,jer tako joj se daje značaj, njoj i onome što radi. A obično su to neke benigne stvari, npr, peć koja hvala bogu leti ne radi, ili orman..nešto što će je okupirati neko vreme,zabaviti....NO ponekad odredimo i malo veće brljanje, kao što je pranje staza iz kupatila ili iz hodnika i spavaće sobe.
Tako smo juče na terasi prale zajedničkim snagama staze iz kupatila.Bilans:moja staza je bila orana, a njena potpoljena vodom i sa celim cm pene razmarane po celoj stazi.
To je značilo suštilno kritikovanje načina pranja, objašnjavanje da se to ipak ne radi tako, da treba malo više da se trlja...što je filovala svojim komentarom:" Pa ako tako jako trljam, onda ću brzo da se umorim, zar ne?" Sa izrazom patnje sam odmerila i tu stazicu i ceo tepih koji me čekao u dnevnoj sobi, i krenula objašnjavanje ispočetka.Sa nešto oslabljenim kontignetom živaca, ali sa smeškom na licu.To delo njenih ruku sam završila u kupatilu, gde sma donela kao da isperem stazu, ali sam morala obaviti umesto nje onja doe trljanja.
lekciju od juče je bar za danas naučila.Svoju stazu iz sobe je istrljala do pola, a onda zatražila dugačak jastuk iz sobe.Zašto? Pa da legne potrbuške, zaboga!Tako težak posao mora da s eradi ležećki, jer tako se štedi energija.I onda je nastavila da svojski trlja i drugu polovinu.

Lekcija naučena.S tim što je sve s anje moralo da bud eskinuto, jer je bilo mokro, kao da je lično sebe prala.Ali taj osećaj sreće, što je nešto uradila, nešto ne toliko veliko, ali eto, napravila je nešto čistijim nego što je bilo, je nemerljiv. I pristala bih opet da krišom ispravim greške u pranju , da ih je bilo....