...uvek je u pitanju manja ili veća emotivna ucena.Skoro nikada finansijska, ako i jeste, praćena je sa emotivnim nabojem.
Govori se o žrtvovanju nečega ili nekoga, da bi ta sada nezahvalnica imala to što ima. I ne bi postigla nikada to što jeste da nije bilo te praiskonske žrtve, koja zapravo dublje psihološki i sociološki i biološki i nije žrtva već jednostavno posledica majčinskog koda.
Uvek se setim onih priča o ženama čuvarima ognjišta.ranije su one to bile i bukvalno, ali je suština ostala ista. Jedino njihova snaga, predanost i sposobnost žongliranja između porodice, karijere i sopstvenih roditelja može da očuva ceo sklop. To nije simbioza, to su neke vrste pijavica na leđima savremene žene, koje neke žene ćutke prihvate, neke su manje uspešne u nekim segmentima, a neke odrađuju, posle silnog bunta i borbe za svoja individualna prava.POenta je da žene danas ne vaspitavaju samo svoju decu, one moraju da vaspitavaju na određen način i svoje muževe, svoje roditelje, prijatelje, kolege sa posla..da postoje različite vrste privrženosti, i da je sada prioritetna privrženost detetu, a svi oni dolaze svetlosnim godinama iza nje.I da se nikada niko ne treba usuditi da ucenjuje i traži postavljanje kvalitativno različitih ljubavi na tasove iste vage, jer babe i žabe ni u priči ni u stvarnosti nisu isto.
I sve te emotivne ucene počinju uslovno preventivno i vaspitno." Ako....onda". " Kako možeš....sram te bilo".Više se ne lupaju šamari niti drugi delovi tela, osim- duše.Majčinski kod, ili kako bi ga drugačije već mogli nazvati je u svim ženama. Neke ga prepoznaju kao blagoslov, neke kao obavezu, a neke kao divni broš koji im se slaže uz poslednje fensi cipele i torbu. Od toga zavisi i način ispunjenja tog koda. Sudbinski nema šta.
Majka voli i prašta i kad niko drugi ne prašta.Čeka, kao što je pisao Konstantin Simonov, kada niko drugi ne čeka, i kada svi već pogase sveće i izgube svaku nadu. Vole jer su ta deca krv njihove krvi i krvi čoveka koga vole, a to je još jači kod u njima. I tu nema pogađanja.Bar ja tako mislim.
Zašto onda ovaj naslov, o igrama majki i ćerki? Pa ne mogu da se otmem utisku da sinovi nekak lakse prolaze kod majki.Brže im se oprašta, ako ništa drugo.Više plače na njihovim venčanjima, jer dragi božeeee, koga mi on to dovodi u kućuuuuu.....
Igra? Nalik šahu, sa dve jake kraljice, na istoj strani.Samo kralj između njih sigurno propada, gine, whatever...
Нема коментара:
Постави коментар