24.mart 1999.

=Dragoslave, pocelo je!
-Ma sta si se zadihala, sta je pocelo?
-Gadjaju nas. Crveni se nebo.Ode kasarna na Majevici. Malopre su gadjali i kasarnu na Paragovu.
-Ne verujem ja u to, odakle ti to?
-Covece.Pa ti i jos par miliona ljudi ste propustili info da smo negde od novembra prosle godine u stanju neposredne ratne opasnosti.Sad je pocelo ratno stanje.

Par sati kasnije, sam izasla iz atomskog skrovista, u kojem sam provela noc, prevodeci izvestaje programa sa satelita ljudima u sklonistu. BIlo je kao na kraju svakog vikend izlaska, svuda mrak i tisina, samo reklame blinkuju.
Medjutim, nije bilo smeha i uzurbanosti za sutrasnji dan.
Osecao se garez, strah i smrt.
Jeza koja ide kroz coveka.

Slavim jos dva rodjendana.Pola sata pre nego ce biti srusen Most slobode, presla sam na sremsku stranu autobusom,nepovredjena.Autobus posle nas nije imao tu srecu.

Na 20 m od mene je eksplodirao projektil.Necu nikome, ni najcrnjem neprijatelju pozeleti da oseti taj toplotni i vazdusni udar, koji te odigne od zemlje i odbaci.

I sad vi meni kazete nesto, pomirenje i tako nesto?

Necu vam oprostiti 78 dana zivota koji smo svi propustili da zivimo, kao i svako prolece.
Necu vam oprostiti Milicu Rakic i Olega Nasova.
Necu vam oprostiti Surdulicu, Aleksinac, i klinicki centar i pijacu u Nisu.
Necu vam oprostiti moje mostove.

Sram vas biti nece. Niti zelim da mene bude sram sto vas nije sram.
Ali sve se placa, i sve se vraca.