Zgrabite svoje svetlo

Danas, na ispitu, studentkinja, posle minut dva sedenja kaze: odustajem.
Posto sam nekonvencionalni profesor i ispitivac, kazem: ne moze.
Ona se sirota zgrane, i brzo povuce one kartice s apitanjima nazad.Prepala sam je, valjda, sta li.
Kazem joj, razmislite zaista. Zelite li da odustanete? Ispunite mi zelju, ostanite da razmisljate jos dok ne ispitam jos nekog.
Ostala je, na srecu.
Prvo pitanje, onako.
Drugo, bolje.
Trece, bolje.
Proverim, barata li sa faktima iz tih oblasti, ili su je samo odredjena pitanja pogodila. Jos jedno, i jos jedno.
I znate sta je bilo na kraju price?

Dobila je osam. To nije bio nikakav poklon, vec realna ocena njenog znanja. Koju je ona zbog par momenata svoje nesigurnosti htela da odbaci i neizmerno mi je drago sto to nije uradila. Zbog nje, ne zbog mene.

Druga studentkinja je savladala sve svoje strahove, posebno strah od velike pauze izmedju dva ispita. Borbu sa sobom je imala tokom celog polaganja Sa strahom, sa svim onim sto je, kako je ona zamislila, ceka nakon sto zavrsi polaganje. Pomirena sa rezultatom koji je ona unapred odredila, bila je jednako iznenadjena kada je polozila. Kao da nije bila spremna za tu mogucnost.

A treca, upravo mi je napisala mail. Nakon cijeg citanja, onako sitno, ali placem, od srece. Sto je nesto sto kazem ili uradim moglo i jeste motivisalo nekog. Sto ce mu mozda biti podstrek u nekoj daljoj borbi. A najteze bore su sa sobom.

Ne odustajte, nikada, na prvu loptu.
Ne plasite se.
Verujte u sebe i sve sto jeste.

Duboko udahnite.
Koncentrisite se.
Setite se zbog cega ste tu gde jeste, i gde zelite da stignete.
Ono svetlo na kraju tunela u kome ste, je vase svetlo.
Zgrabite ga.

Navijam za vas.
Vas ponosni profesor.