Novogodišnje želje
Svake godine su iste. Novogodišnje želje. Puno sreće , zdravlja, uspeha.LJubavi. Da diplomiraš, oženiš se/udaš naredne godine.Ranije se želelo puno para, sada samo dovoljno para da se može pristojno živeti mesec dana. Da ti deca budu vesela. Da nam zima bude kratka, da bude grejanja.Da nam bude, u ovoj zemlji bolje, da živimo bolje.
A onda sam čula , dva dana pred kraj 2005. godine, želju kakvu dosad nisam: želju da se onima, kojima se ista upućuje, ostvare građanske slobode. Smešak je smenila ozbiljnost.Koje slobode? Slobode za ili slobode od? Sloboda mišljenje, govora, veroispovesti, političke propagande... ? Slobode prve ,druge, pete generacije ( kao što je npr. pravo na zaštitu životne sredine)?Prirodna prava, koja stičemo sopstenim postojanjem, ili samo ona prava i slobode koje nam zakonodavac odredi?Bez obzira na državljanstvo, teritoriju na kojoj se ljudi koji će ih ostvariti, nalaze. Veoma lukava želja!
Ipak, poslednjeg dana stare godine, meni samoj je upućena još originalnija želja. "Spokoj tvojoj duši, strast tvom srcu, podrška tvom uspravnom hodu". Ovaj poslednji deo me je zabrinuo. I zamislio. Stvarno, odavno više ne hodam sigurno. Teturam, od tabora do tabora. Od klopke do zamke.Od nacionalnog do nadnacionalnog i iracionalnog.Između rukovodstva i administracije, bukvalno i figurativno.
Čini se da su primat u društvu i državi preuzela aktivna politička prava( onako kako ih je definisao famozni opat Sjejes u 18 veku), koja su, nakon što su formirala određena društva i države , postala sama sebi svrha. Nasuprot očekivanjima, ova prava su unela još veće etiketiranje među činiocima društvenih promena.Dakle, tu su oni koji ta prava koriste u svoje ime ali za korist drugih, i oni drugi, koji sve čine samo za svoj račun. I između takvih teturam već deset godina, otkako sam punoletstvom ušla u sistem ove države. O podsistemima i da ne govorim....
Neizvesna je i linija po kojoj hodam. Partijska, državna ( vladina), nevladina? Manjinska , većinska( bilo u smislu nacionalne ili partijske pripadnosti)?Hodam li prema EU? Nema nas u njihovom narednom budžetu do 2012. Zbog neizvršenih obaveza prema međunarodnom tribunalu, verovatno će biti odložen početak pregovora o pridruživanju i stabilizaciji. Jednom kada se odlože, to može trajati nekoliko meseci ili godina. Integracija nam je potrebna, da ojača ovaj šaroliki nation, moralno, politički, duhovno. Da inspiriše buduće generacije da rade nešto za svoju zemlju, a ne da sve napore usmere za odlazak iz nje.
Jedino je izvesno da je Vojvodina, u kojoj živim, priznata kao srednjoevropska regija. Dakle barem nešto imam, barem ka Srednjoj Evropi ne moram da stremim. Ušuškaću se u multi- lingvalnost, multikulturalnost, multi konfesionalnost, multi-sve. Jedino je ovde hod kako -tako siguran....
...Zašto je tako teško hodati uspravno? Jer je osvajanje demokratije, kao inspiracije za takav hod, teško.Osvajanje individualnih prava, kao konstitutivnih elemenata demokratije, još je teže.Prvo upućuje na koncept građanstva,i minimalni sadržaj svake moderne demokratske države, koji je nastao iz plemenite ideje da se jednim konceptom obuhvati što je veći mogući broj ljudi. Onda je , kažu neki istoričari, nastao, veliki problem, već posle Francuske revolucije. Bilo je puno građana. Ponosnih na to, što više nisu podanici, gospoda ili gospođe, već samo građani. Iz toga je dalje proisteklo dalje osvajanje njihovih prava i sloboda, kao načina za sopstvenu zaštitu i samoodržanje.MOžda već sutra totalitarizam ponovo pokuca na vrata, valja se obezbediti .
Demokratija podrazumeva manji stepen odvojenosti državnog aparat od naroda, ili, bolje rečeno, direktno ili indirektno participiranje naroda -građana -glasača u procesu političkog konstituisanja države u kojoj žive. Putem izbora : redovnih , vanrednih, izvan-rednih... Putem referenduma, narodne inicijative, plebiscita.. Da li bi iko mogao pomisliti da će takvim građanima dosaditi da budu posmatrani jedino kroz prizmu izbora, jedino kao deo glasačke rulje, spremne da kad neko podigne ruku, "da ga kao puk slijede"? Ali to je vrhunac koncepta građanstva!učešće u vlasti i njenom izboru, putem svojih legalno i legitimno izabranih predstavnika! kako to može biti- deprimirajuće!?Učestalim pozivima u pomoć država signalizira građanima da je nešto veoma trulo, ali da odgovornost za odstranjivanje istog želi da prebaci na narod. Sa druge strane, građani postaju "totalni građani", u konstantnom strahu od novih poziva za izbore.
I zato je teško hodati uspravno.Jer čim se uspraviš, neko će te pozvati da glasaš za njega. Ili će te neko oglasiti za faktor nestabilnosti, za osobu kojoj se ne može verovati i koja nalik Mata Hari, sve vidi i sve zna i skupo prodaje svoje tajne onima kojima su potrebne.Čuvar si mračnih veština, siva eminancija, koja bi da uruši tvorevine izgrađene na samoupravljanju, koje još uvek opstaju - samoupravljanjem. Tvoja borba za ostvarenje tvojih i prava i sloboda drugih će biti okarakterisana kao destruktivna, neznabožačka, iritantna. Smetaš, jer si dovoljno mlad, dovoljno uspešan i dovoljno drzak da to javno pokažeš. Uspravan hod jeste lice demokratije , ali njegovo naličje još uvek čine male , sujetne duše, kojima će taj uspravan hod, umesto za ponos, predstavljati najveću uvredu. I tako u krug, dok ne digneš ruke od establišmenta kojim si okružen i odeš, glavom bez obzira u inostranstvo, gde će ceniti to što si mlad , uspešan i ne stidiš se toga.
Epilog
Danas je Sretenje. Dan kada je donet prvi srpski Ustav, jedini koji nikad nije stupio na snagu, ali je postao poznatiji od bilo kog drugog ustava koji je važio. Veliki emancipatorski put je pređen od "Slova" Božidara Grujovića iz 1805. Pa opet od 1838. godine , skoro do danas. Zašto kažem skoro? Najviši pravni akt u Republci Srbiji je još uvek toliko osporavan Ustav iz 1990( sa pravne , političke , ideološke strane). Svi ga kude, ali s esvi pozivaju na njega. I ne mogu, što je valjda najgore, da naprave-bolji. Imamo više predloga Ustava nego što smo zvanično imali važećih ustava, računajući i Slovo i Sretenjski Ustav. Zapravo, stala sam kod broja 17, toliko su moji skromni umni kapaciteti mogli da prihvate. Nijedan od njih me nije ubedio da ću moći uspravnije da hodam nego što to sada činim.Izgleda da će uspravan hod u ovoj zemlji, bez saginjanja i osvrtanja ostati jedino u domenu -novogodišnjih želja....
pocetak 2006. godine
Нема коментара:
Постави коментар