Ruka koja drži mač

Dama dobija poljubac u ruku. Bilo da je u rukavici, onoj satneskoj, ili svilenoj, bilo da je bez nje. To je znak poštovanja i divljenja muškarca prema toj ženi.No može biti i znak udvaranja, potajnog, onako skrivenog. Momenat dodira dvoje ljudi koje možda cela finasijska klasa razdvaja. Ili starosna klasa. U neka stara vremena, jedan od retkih susreta dva tela koja osećaju nešto , jedno za drugo, i jedini društveno prihvatljiv način za iskazivanje naklonosti.
Izgubilo se, ovo ljubljenje ruku. jedino to čine istinski vernici, nakon bogosluženja. Poljubac za ruku svetog čoveka. Poštovanje i divljenje. Poljubac za damu. Mladu ženu.udovicu. Stariju ženu. Baku. Ali iznad svega poštovanje za  nekoga.

Desilo mi se nekoliko puta, da dobijem taj poljubac. U ruku, naravno,. I uvek je radio onaj instinkt sramezljivosti, neverice da tako nešto još uvek postoji i da još uvek ima ljudi koji su u ovom savremenom svetu spremni da učine jedan takav "out" potez" i poljube ruku žene, usred uzavrele betonske džungle. Ceo čin je nekako nadrealan, a opet dovoljno stvaran. I osećaj, koji ostaje nakon tih par sekundi nečijeg iskazivanja pažnje, čini se , traje mnogo, mnogo duže.

Zbog čega ova priča? Pre nekoliko dana, drugarica je sva ustreptala, ispričala kako joj je suprug, odjednom, iznebuha, poljubio ruku.pružila je ruku ka njemu, da uzme valjda ključeve od kola ili šta već. Nije joj odmah spustio ključeve u ruku, nego je prvo, kao u stara dobra vremena, poljubio njenu ruku. Iznenadila se, naravno prijatno.

-Šta je to sad bilo?

-Mogu valjda svojoj ženi poljubiti ruku?

-Ma naravno da možeš, ali što baš sad i što baš tako?

-E, vi, žene. Sve hoćete da znate. Došlo mi je. Pogodile se kockice. Pogodno si mi pružila ruku. Ljubim ruku žene koju volim, kojoj pripadam, kojoj pripada svo moje vreme vreme i ostatak mog života. Poljubio sam ruku koja miluje, sprema ručak, vezuje mi kravatu, oblači našu decu, sebi fenira kosu, briše suze i pruža najtopliji zagrljaj. Eh da i ruku koja po onoj tastaturi po kojoj si u stanju da čukaš satima, je u stanju da napiše najlepše stihove ali i n ajubojitije kritike. Dakle, u čemu je problem?

Pošto je to izgovorio u jednom dahu, mogla je samo da mu odgovori na isti način. Pošto je još uvek držao njenu ruku u svojoj, okrenula je dlan, i poljubila njegovu ruku. Sad se on zgranuo.

-A što si ti to sada uradila?

-E vi muškarci,-nasmejala se, - sve hoćete da znate. Poljubila sam ruku čoveka koga volim, i kome pripadam ostatak svog života. Ruku čoveka kojom on drži mač kojim brani i štiti svoju porodicu. To je ista ruka koja sigurno okreće volan dok vozi svoju porodicu. Ista ona ruka koja odmahne, kad mu se ponudi neko piće, ruka kojom pridržavaš našu decu.U čemu je sad tu problem?

Očito, ni u čemu. problema nema. samo iz ove priče sledi da i muškarci, oni bitni u našim ženskim životima, naše slabije ili jače polovine s vremena na vreme zaslužuju ovakav gest. Ta ruka koja drži mač uperen prema opasnostima iz spoljnog sveta, naš je najbolji saveznik. I to nije više stvar ljubavi. To je stvar poštovanja i razumevanja.Ako ga tražimo od njih za nas, moramo biti spremne da to isto iskažemo i mi njima. jer to je suština pune i prave jednakosti...zar ne?