Живот није маркетиншки тренд

Мар­ке­тинг је чу­до. У сва­кој ре­кла­ми, окру­же­ни то­плим то­но­ви­ма, игра се и сме­је срећ­на по­ро­ди­ца. Ма­ма. Та­та. Син. Кћер­ка. И ни­шта вам дру­го не пре­о­ста­је не­го да по­же­ли­те да има­те та­кву по­ро­ди­цу, као из ре­кла­ме. Али шта он­да ако не ус­пе­те да ство­ри­те ту исту сли­ку срећ­не по­ро­ди­це? Јер, се­ти­те се Тол­сто­је­вих ре­чи да сва­ка срећ­на по­ро­ди­ца ли­чи јед­на на дру­гу, а да је сва­ка не­срећ­на по­ро­ди­ца не­срећ­на на свој на­чин. Оно што нам до­но­си са­вре­ме­ни жи­вот је­сте сва­ка­ко да­ље од те сли­ке срећ­не по­ро­ди­це. Јер и кад су че­тво­ро спо­ме­ну­тих на по­чет­ку, ко­јим слу­ча­јем, на истом ме­сту у исто вре­ме, кћер­ка ве­ро­ват­но тип­ка до бес­кра­ја по­ру­ке на мо­бил­ном, син игра игри­це, та­та уз пи­во пра­ти ен­гле­ску Пре­ми­јер ли­гу, а ма­ма скла­ња остат­ке хра­не по­сле ве­че­ре и уз­ди­ше, пи­та­ју­ћи се у че­му јој је про­шла мла­дост. Или ни­је та­ко? Да не ка­жем да је мно­го ре­ал­ни­ја дру­га сли­ка, да је та­та тај ко­ји ку­ва и пе­гла, а ма­ма ра­ди по 12 са­ти јер сво­јом упор­но­шћу до­но­си ве­ћу пла­ту у ку­ћу. И за­ми­сли­те, ни­ко од њих дво­је не­ће у јав­но­сти да при­зна да су за­ме­ни­ли уло­ге и да им је баш до­бро та­ко.

Не­дав­но смо на јед­ном окру­глом сто­лу чу­ли сво­је­вр­сне при­мед­бе на ра­чун упра­во ове сли­ке срећ­не по­ро­ди­це, ко­ја пра­ти на­шу де­цу кроз це­ло њи­хо­во од­ра­ста­ње, по­чев од пр­вих сли­ков­ни­ца, бу­ква­ра, па до сред­њо­школ­ских књи­га. Увек су оно че­тво­ро ту – ма­ма, та­та, син и кћер­ка – што не од­го­ва­ра срп­ској ствар­но­сти, јер нам је при­ра­штај ма­њи од јед­ног про­ми­ла, да­кле, на је­дан брач­ни пар је­два да до­ђе јед­но де­те. А ако по­ро­ди­ца има и дво­је де­це, или су два си­на или две кћер­ке. Ре­дак је, да­кле, та­кав пар по­то­ма­ка, ко­ји за­до­во­ља­ва мар­ке­тин­шке нор­ме рав­но­прав­но­сти по­ло­ва.

Мно­ги де­цу не­ма­ју ду­го го­ди­на. Мно­ги се и раз­ве­ду, или им брач­ни друг умре, па оста­ну као та­ко­зва­не не­пот­пу­не по­ро­ди­це. Ка­ко он­да убла­жи­ти бол де­те­та ко­је из­гу­би јед­ног ро­ди­те­ља, а у бу­ква­ру ви­ди ту срећ­ну по­ро­ди­цу? И зна да, и ако до­ђе очух или ма­ће­ха, то ви­ше не­ће би­ти та иста сли­ка. Бо­ли то, зна­те, и де­те и тог ро­ди­те­ља ко­ји оста­је сам.

Да­ље, и на­црт гра­ђан­ског за­ко­ни­ка, ко­ји ди­же пра­ши­ну ових да­на у јав­но­сти, са број­ним но­ви­на­ма, пред­ви­ђа и ци­вил­но парт­нер­ство, то јест за­јед­ни­цу две осо­бе истог по­ла. Зна­чи, ве­о­ма је ве­ро­ват­но да ће се уско­ро у бу­ква­ри­ма на­ћи и сли­ка срећ­не по­ро­ди­це са два ро­ди­те­ља истог по­ла.

Не­дав­но је об­ја­вље­на при­ча о из­у­зет­ној хра­бро­сти јед­не мла­де же­не са мул­ти­плом скле­ро­зом ко­ја је ро­ди­ла де­те. Њен муж је уле­тео у би­ро­крат­ски клинч, тра­же­ћи за­кон­ско пра­во да као отац пре­у­зме ње­но од­су­ство ра­ди не­ге де­те­та. Ве­руј­те, срећ­ни­ју по­ро­ди­цу од њих тро­је у том ма­лом, ме­мљи­вом пот­кро­вљу ни­сам дав­но ви­де­ла. Ми­слим да би при­ме­ри та­квих по­ро­ди­ца та­ко­ђе тре­ба­ло да на­ђу ме­ста у мар­ке­тин­гу или уџ­бе­ни­ци­ма, иако ни­су мо­жда баш сви­ма ле­пи за око. За­то што је то ства­ран свет. И за­то што ће се он­да мо­жда бо­ље и раз­у­ме­ти ин­клу­зи­ја.

Пи­та­ња су мно­га, чи­ни ми се, овим отво­ре­на. А ко­лум­ну за­вр­ша­вам, са су­зом у оку, јер су ми та сли­ка не­пот­пу­не по­ро­ди­це и тај бол по­зна­ти. А ва­ма ко­ји пи­ше­те уџ­бе­ни­ке и пра­ви­те ре­кла­ме, да ли по осе­ћа­ју ча­сти, на осно­ву чи­ње­ни­ца, дик­та­та по­ли­ти­ча­ра или мар­ке­тин­шких трен­до­ва, ка­жем да отво­ри­те вра­та. Жи­вот нам се де­ша­ва. И скроз је дру­га­чи­ји од оног на сли­ка­ма.


Објављено у листу Правда,8.јул 2011.године