Kad sve potamni...

Mrznja nastaje, pitaj boga kako.Ali izgriza ljude, i spolja i iznutra. I one koji mrze i one koji oni mrze. U svakom slucaju, svi su na gubitku.
Ali ima i bolesti koje izgrizaju i unistavaju ljude vise nego ijedna mrznja posebno. Zapravo, to cine silinom hiljadu mrznji odjednom. I samo sve vise tamne.Potamnjuju ti dusu, zamagljuju vid i rasudjivanje. Hrane se tvojim zivotom, kakav god da je bio do tada-vise biti nece takav. I nece ga nijedan melem, nijedno previjanje vratiti.
 Ni izgubljena ljubav ne boli toliko kao ovo.Obicno potice od nekog inace bliskog.Koji puno zna o vama. I krene da ucenjuje. Emotivno ucenjuje, ispija energiju.Zlim ponasanjem, i da ne primeti sam po sebi da je postao zao, ili zla. Cini sebe zrtvom da bi sebe i svoje neverovatne postupke ucinio -legitimnim. A ti cutis, jer sramota je i nije moralno ostaviti nekog kome si sada najpotrebniji. NIkako da izadjes iz tame u koju te sve vise i vise uvlace, i da kazes da si ti sam sebi prvo najpotrebniji, jer ako ti nisi svoj-kao ces biti svoj za druge?
 Kad sve potamni. I kad i ti sam od sebe potamnis i odes, ko zna gde.