-Na šta misliš?
-To, kad kažeš da je nekog moguće tako lako voleti kao što se diše?
-jednostavno.Dišeš, stalno. To je nagonska reakcija. refleks, kao kad jaukneš od bola ili se trgneš od straha, iako si i hrabar i jak i izdržljiv. Dešava se bez posebne zapovesti, samo do sebe. Naučena reakcija.
-Kao da smo ranije živeli pa u tim životima naučili neke stvari i sad ih se sećamo?
-Recimo.Premda se tvrdi da je život jedan ali iskustva svakog od nas ostaju iza nas.
-I kako to onda izgleda voleti nekog kao što se diše?
-Rekoh ti, na isti način.Voliš, bez posebne namere.Zato što je tu, zato što je to što jeste, ili čak i zato što nešto nije.Voliš, kao reakciju.Kao što dišeš.Nesvesno i stalno. Kad prestaneš da voliš, prestaješ i da živiš.
-To je ona tvoja filozofija da ljubav uvek nosiš sa sobom?
-Jeste, to je ta filozofija.
- A šta sa onim, kad roniš, pa zaustaviš dah, pa roniš, pa izroniš i opet dišeš?
-To su kratke pauze u svakom životu , kada ne voliš nikog ili ne voliš dovoljno.No čim izroniš, kažeš i sama, ponovo dišeš.Bio si živ i za to kratko vreme za koje nisi disao. Kartko, ali nisi disao.
-I nisi voleo, pa si živ.U stvari, preživeo si.
-E, to.
-Lako je onda stvarno da se voli.
-Trebalo bi da bude teže da se prestane voleti.Jer to nadživi sve, verovala ti sada u to ili ne...
Нема коментара:
Постави коментар