Police i fioke

Neću pričati  o tome , kako čim otvorim novine, bilo koje,sa prvih stranica na mene nasrnu prosto naslovi, jednako bombastični  kao i crna hronika, koju sam dosad obilazila u širokom luku. Nikako ne  mogu da pričam ni o broju obolelih od raka u Vojvodini, ni o  broju žena koje godisnje izvrše abortus  u Srbiji. Niti o tome kako je u poslednjih 20 godina samo na jednoj određenoj deonici puta poginuo ceo jedan grad veličine Rume. Niti o  pronađenoj vakcini protiv raka grlića materice, koja je spomenuta u celih pet redova, negde  na strani prekoputa sportske strane.Neka trideset treća fudbalska podliga neke Sever lige dobije više redova nego ova vakcina. Neću ni o tome.

Ne smem o tome da pričam, opet ću se iznervirati.

Pa o čemu ću onda?

O policama i fiokama.

Nisam prolupala.

Baš o policama i fiokama. Onim finim , čistim policama, na koje slažemo velike i male fotografije, u različitim ukrasnim ramovima, odlikovanja, medalje, suvenire sa letovanja. O svim onim dragim stvarima, koje želimo uvek, u svakom momentu da vidimo, jer nam znače i popravljaju nam raspoloženje. Pošto naravno, uvek dolaze nove uspomene, neke od njih, nužno odlažemo u fioke,ali ne predaleko od nas. Negde da su tu , uvek dostupne, spremne da nam s eosmehnu čim otvorimo te fioke.

U čemu je trik?

U tome što te police u Srbiji su već odavno pune prašine. Na njima stoje stare fotografije, od kojih većina nas okreće glavu. Nije ih baš prijatno gledati. Ali su se nekako zacementirale na tim policama, i ne mrdaju. Preteći posmatraju, kuju nove planove, likuju zbog svoje nadmoći. A prašina pada li pada. A oni kao da arstu i jačaju od te prašine.

Fioke se u Srbiji više i ne otvaraju. Možda , nalik Pandorinoj kutiji, izlete neke još gore aveti od onih koje nas posmatraju sa tih polica. A možda, samo možda odnekud iskrsne i neka Nada, Vera, Ljubav, Prijateljstvo, Razumevanje, Tolerancija. Rizik je naravno prevelik. I zbog toga, jer nam je dosta rizikovanja, jer biramo uvek manje zlo, ni ne otvaramo te fioke. I zato odavno na našim policama nema imenovanih: nade, vere, ljubavi , prjateljstva, razumevanja. Tolerancija se ranije provukla, ali pošto je od fioka do polica dugačak put, na nikako da stigne. Stalno je sapliću.

Šta ja to hoću?

Da konačno, bez mane i straha( kao u junačkim pesmama), očistim te police od prašine. Da zasijaju ramovi tih fotografija novim sjajem. Da mi zamirišu dunje i jorgovani. Da konačno-progledam i nasmejem se, onako od srca.da te stare fotografije konačno arhiviram, i stavim u fioke.zaključam. I ključ stavim na sigurno mesto.

Onda ću mirno spavati.

            I hod će mi biti uspravan.

I otvoriću taj krug, i krenuti u –Sutra.