И под овима и под онима.
У којој је мишљење све, али опет ништа ако га не кажеш у нечије име и без нечијег слогана.
У којој нас је сваким даном све мање, а никако да нас буде све више.Без обзира на нацију, веру или политичко опредељење.
У којој су " ..те грозне деведесете.." најтежа клетва која може да те снађе.
У којој се слави Валентин више него Трифун. Баш не знамо да треба волети сваког дана а не само одређеног.
У којој за св.Петра или св.Јована све стане.Чак, хвала драгом Богу, и породично насиље, али има оног другог, славског насиља нас самих и наших стомака.
У којој су жене законски изједначене са мушкарцима,а мушкарци, као самохрани очеви трпе дискриминацију.
У којој водитељка на радио станици са националном фреквенцијом у рубрици "Добра вест" саопшти да је отворена још једна сигурна кућа за жртве насиља.
У којој има и превише градова, који заборављају значај села.
У којој има и превише спортских шампиона по глави становника.Али од доброга никада доста, а може се увек и боље.
У којој сунце ипак најлепше сија, и слобода је најлепша, јер су нам преци, као сужњи, певали о њој и сањали је.Ми је имамо, и несвесни лепоте те слободе.
У којој дечји осмех треба да постане национално богатство, ван свих политичких програма, већ као исконско, генетски предодређено искуство и потреба.
У којој сам се родила, ја, моји преци и моје дете.
У којој су моји прошлост, моја садашњост и моја будућност.
У којој су ми пријатељи, колеге, и све остало драго, лепо и проливања крви вредно.
У којој остајем, јер друге земље не желим да имам.
На крају крајева, неко мора и остати, зар не?
На Сретење,у складу са чл.117 Устава Књажества Србије из 1835. године( Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.)
Нема коментара:
Постави коментар