Police i fioke

Neću pričati  o tome , kako čim otvorim novine, bilo koje,sa prvih stranica na mene nasrnu prosto naslovi, jednako bombastični  kao i crna hronika, koju sam dosad obilazila u širokom luku. Nikako ne  mogu da pričam ni o broju obolelih od raka u Vojvodini, ni o  broju žena koje godisnje izvrše abortus  u Srbiji. Niti o tome kako je u poslednjih 20 godina samo na jednoj određenoj deonici puta poginuo ceo jedan grad veličine Rume. Niti o  pronađenoj vakcini protiv raka grlića materice, koja je spomenuta u celih pet redova, negde  na strani prekoputa sportske strane.Neka trideset treća fudbalska podliga neke Sever lige dobije više redova nego ova vakcina. Neću ni o tome.

Ne smem o tome da pričam, opet ću se iznervirati.

Pa o čemu ću onda?

O policama i fiokama.

Nisam prolupala.

Baš o policama i fiokama. Onim finim , čistim policama, na koje slažemo velike i male fotografije, u različitim ukrasnim ramovima, odlikovanja, medalje, suvenire sa letovanja. O svim onim dragim stvarima, koje želimo uvek, u svakom momentu da vidimo, jer nam znače i popravljaju nam raspoloženje. Pošto naravno, uvek dolaze nove uspomene, neke od njih, nužno odlažemo u fioke,ali ne predaleko od nas. Negde da su tu , uvek dostupne, spremne da nam s eosmehnu čim otvorimo te fioke.

U čemu je trik?

U tome što te police u Srbiji su već odavno pune prašine. Na njima stoje stare fotografije, od kojih većina nas okreće glavu. Nije ih baš prijatno gledati. Ali su se nekako zacementirale na tim policama, i ne mrdaju. Preteći posmatraju, kuju nove planove, likuju zbog svoje nadmoći. A prašina pada li pada. A oni kao da arstu i jačaju od te prašine.

Fioke se u Srbiji više i ne otvaraju. Možda , nalik Pandorinoj kutiji, izlete neke još gore aveti od onih koje nas posmatraju sa tih polica. A možda, samo možda odnekud iskrsne i neka Nada, Vera, Ljubav, Prijateljstvo, Razumevanje, Tolerancija. Rizik je naravno prevelik. I zbog toga, jer nam je dosta rizikovanja, jer biramo uvek manje zlo, ni ne otvaramo te fioke. I zato odavno na našim policama nema imenovanih: nade, vere, ljubavi , prjateljstva, razumevanja. Tolerancija se ranije provukla, ali pošto je od fioka do polica dugačak put, na nikako da stigne. Stalno je sapliću.

Šta ja to hoću?

Da konačno, bez mane i straha( kao u junačkim pesmama), očistim te police od prašine. Da zasijaju ramovi tih fotografija novim sjajem. Da mi zamirišu dunje i jorgovani. Da konačno-progledam i nasmejem se, onako od srca.da te stare fotografije konačno arhiviram, i stavim u fioke.zaključam. I ključ stavim na sigurno mesto.

Onda ću mirno spavati.

            I hod će mi biti uspravan.

I otvoriću taj krug, i krenuti u –Sutra.   

1001 susret

-Hiljadu i jedan.
Odmerila ga je, od glave do pete:-Hiljadu i jedan ,šta?
-Susret. Sačekivanje i ispraćanje, u našem zajedničkom gradu.
-Da kažem da je to malo ili puno?
-Hm, možeš da kažeš da neki to ne stignu da urade za ceo svoj život.A mi smo to uradili za ovo relativno kratko vreme.U tu brojku naravno ne računam susrete, ispraćanja i dočekivanja van našeg grada.
Osmehnula se, prvo polako, a zatim počela da se kikoće.
-Znam na šta misliš!
-O, da, -nastavila je da se smeje,- na onaj beogradski susret.I nema druge, svaki put kad prođem pored tog drveta, na tom malom platou, neograničeno i nikako stidljivo počnem da se smejem.

Nije dugo izdržala:
-Taj hiljadu i jedan susret, ti si to baš brojao?
-Ma, nisam.Ali mi nekako poetski deluje, skroz.Premda, verujem da je tačna brojka približna toj.
-Manja ili veća?-izazivala ga je.
-Iskreno, voleo bih da je veća.Ali...
-Ali je i to u redu, znaš.To sam ti koliko puta rekla.

Stali su na raskrsnici, gde su se obićno razdvajali.Međutim, uzeo je njenu ruku, i stavio je, pomalo nevešto pod svoju.I krenuo na istu stranu gde i ona.
Stajali su na stanici, dugo, čekajući da naiđe pravi autobus.I kad je naišao, nekako nije mogla da izvuče svoju ruku , provučenu ispod njegove.
-Šta to radiš?-pitala je tiho.
-Zadržavam te.
-Misliš, u ime hiljadu prvog susreta_
'Mislim, u ime svih onih hiljada susreta koji nam predstoje.
-Odlazi mi autobus.
-Doći će drugi.
-Ti ćeš otići na svoju stanicu.
-Neću , još neko vreme.
-Koliko dugo vreme?
-Onoliko koliko god je potrebno.U stvari , onoliko koliko ti želiš.
-Ako želim stalno:
-Dobro.
-Ako želim uvek?
' I to je dobro.
_ A šta ti želiš?
-Nisi shvatila? Da želim bar delićem mojih stajanja uzvratim na sva tvoja čekanja. Da želim sve te nove hiljade susreta.Da želim nove hiljade čekanja, jer su ona jedina koja me vrate nazad, meni i tebi.
-Shvatila sam..hvala ti...
-Na čemu?-Na poverenju, da te čekam.Na toj prvoj i svim drugim hiljadama...
-Sve je bilo rešeno, već kod prvog susreta.
-Znam. Jer ljubav se ne testira, jel da?
-Ona ili postoji, ili ne postoji, koliko god hiljada svega prošlo između dvoje ljudi...