Odrasla sam sa pricom da je deda "boravio" na Golom Otoku, zbog toga sto je odneo slavski kolac u crkvu, i prisustvovao liturgiji. Spasilo ga je, pricali su mi, sto je bio istaknuti komunista ipak, preziveo logor Osnabrik( cime su mu prostili to sto je pak u Osnabriku bio kao zarobljeni vojnik, general Kraljeve vojske, ali to je tek druga prica). Njegove zene, kako je voleo da naziva svoju zenu , dve cerke i svoju majku, su bile toliko uporne u tome da taj slavski kolac nosi u crkvu , da im je morao -popustiti. Ali kad se vratio sa jednomesecnog "odmora" na Golom otoku, rekao je, zavrsili smo sa crkvom. I obicajima.
Njegova majka se posteno ljutnula na njega, ali je ocutala. Ipak je sin prvi u ulici doneo- televizor. I postao sudija i pored te - mrlje u njegovom dosijeu. I bio predsednik rukometnog kluba Zeljeznicar, i posle svoje zvanicne penzije.
Majka nije ni znala da je krstena. Njena sestra je podsetila, da zbog dedinog raskrstavanja sa crkvom i obicajima, nisu je krstili u crkvi, nego je pop dosao, obucen u civilnu odecu u kucu, kada je deda bio na putu, i krstio ih obe. mama se toga nije secala. Ili je izbrisala iz svog pamcenja, to nikako nismo do kraja shvatile. Ja sam je ucila, ispocetka, tim obicajima. sta znaci crveno jaje cuvarkuca, kako se pravilno krsti i zasto sa tri prsta a ne kao u spanskim serijama sa celom sakom ( sjajno je bilo ici u Karlovacku gimnaziju, radije sam bezala u Patrijarsiju na sluzbu i da palim svece, nego u kafanu, ali to je tek treca prica )
Nekako je imala otpor prema svemu tome. Prema crkvi, i stalno je kao papagaj ponavljala pricu o svom ocu i Golom Otoku, i korumpiranim popovima. Sve dok joj nisam donela tamjan iz karlovacke crkve, kojim je razbila uporni kamenelom u svom bubregu.
Baba, njena majka je tada rekla, da postoji neko ko je cuvar obicaja. I neko ko svojom snagom, ljubavlju i strpljivoscu drzi , cuva obicaje i pricom o njima siri istu tu svoju snagu i ljubav. U njihovoj porodici, to je bila ona, Ivanka.Cerke nisu nesto prihvatile, bar ne sa tom snagom kojojm su trebale. Postovale su, govorila je ona sva ta crvena slova, ali , eto jaja smo poceli da farbamo kada sam ja to pocela da trazim, i uporna kao stenica trazila lukovinu za farbanje jaja. I uporno ispravljala kojom rukom se krste moji roditelji, cak i kada su to radili, onako primera radi, da mi pokazu da " boze dete sta je s tobom".
E vidis, rekla je baba Ivanka, taj cuvar obicaja si sada ti. Koliko god ti to htela ili ne, ili bila svesna toga ili ne.
Cuvaj obicaje i sa njima istoriju svoje porodice.
Cuvaj secanja o njima i o nama, da ostane trag o nama.
I preneces to, znam, rekla je na kraju, na svoje dete. To dete, koje ce doci onda kada ono bude htelo, ce u sebi imati sve obicaje sa svih svojih strana. Imace sve vere u sebi.
Mesec dana pred moju gimnazijsku maturu je umro moj otac.
Deda, dve nedelje nakon mog upisa u advokatsku komoru.
Baba, za njim, par meseci, a nekoliko dana nakon naseg razgovora o cuvaru obicaja i secanja.
Tetka, pre puno godina.
Mama, pre dva meseca.
Ostala sam kao cuvar obicaja i secanja na porodicu.
I baba je bila u pravu, moje dete ima u sebi sve te nacije, vere i obicaje.
Cemu cela ova prica?
Ne samo zbog Uskrsa ili Vaskrsa, nazovite ga kako hocete.
Vec zbog cuvanja secanja.
Zbog cuvanja istorije.
Zbog cuvanja svog identiteta.
Hristos vaskrse.
Uvek je zapravo ziv.
Kao sto ziva treba da bude vasa porodica i vasi najdrazi, njihova istorija i njihovi zivoti, cak i kada ih onda nesto odvede daleko od vas i od ovog sveta.
