Zgrabite svoje svetlo

Danas, na ispitu, studentkinja, posle minut dva sedenja kaze: odustajem.
Posto sam nekonvencionalni profesor i ispitivac, kazem: ne moze.
Ona se sirota zgrane, i brzo povuce one kartice s apitanjima nazad.Prepala sam je, valjda, sta li.
Kazem joj, razmislite zaista. Zelite li da odustanete? Ispunite mi zelju, ostanite da razmisljate jos dok ne ispitam jos nekog.
Ostala je, na srecu.
Prvo pitanje, onako.
Drugo, bolje.
Trece, bolje.
Proverim, barata li sa faktima iz tih oblasti, ili su je samo odredjena pitanja pogodila. Jos jedno, i jos jedno.
I znate sta je bilo na kraju price?

Dobila je osam. To nije bio nikakav poklon, vec realna ocena njenog znanja. Koju je ona zbog par momenata svoje nesigurnosti htela da odbaci i neizmerno mi je drago sto to nije uradila. Zbog nje, ne zbog mene.

Druga studentkinja je savladala sve svoje strahove, posebno strah od velike pauze izmedju dva ispita. Borbu sa sobom je imala tokom celog polaganja Sa strahom, sa svim onim sto je, kako je ona zamislila, ceka nakon sto zavrsi polaganje. Pomirena sa rezultatom koji je ona unapred odredila, bila je jednako iznenadjena kada je polozila. Kao da nije bila spremna za tu mogucnost.

A treca, upravo mi je napisala mail. Nakon cijeg citanja, onako sitno, ali placem, od srece. Sto je nesto sto kazem ili uradim moglo i jeste motivisalo nekog. Sto ce mu mozda biti podstrek u nekoj daljoj borbi. A najteze bore su sa sobom.

Ne odustajte, nikada, na prvu loptu.
Ne plasite se.
Verujte u sebe i sve sto jeste.

Duboko udahnite.
Koncentrisite se.
Setite se zbog cega ste tu gde jeste, i gde zelite da stignete.
Ono svetlo na kraju tunela u kome ste, je vase svetlo.
Zgrabite ga.

Navijam za vas.
Vas ponosni profesor.

April- mesec carskog reza

Prvo su me pripremali za sve prilike i neprilike prirodnog porodjaja.
Te bice ti ovako, bice ti onako.
Moras ovako da dises, te ovako da trepces.

A onda smo shvatili da imam tzv apsolutnu indikaciju za carski rez: veoma nezgodnu dioptriju, zbog koje je prirodni porodjaj za mene postao nemoguc. Moglo bi doci do ostecenja ocnog dna, rekose mi, te da ostanem privremeno ili trajno slepa.

Za carski rez me niko nije pripremio. Bar je to pre skoro 13 godina licilo na tabu temu. Kao da je to manje castan nacin donosenja deteta na svet. Kao da sam, bozeoprosti, neki mlakonja, razmazena i kilava.

A carski je bio, samo za nju. Za majku nikada nije carski - bas toliko carski. Boli djavolski.
Secam se zenice is susedne sobe koja je tu dosla, po nekoj vezi, jel, i dozivala sestre da joj daju nesto jace za smirenje bolova, jer ovo sto dobija ne dotice je uopste. BOli, boli,-carski..

Secam se komentara, koji sam sama sebi rekla: e zeno, evo licis na Jeremiju, ili Broja jedan, samo mi jos nisu prikacili boce sa kiseonikom. Infuzija u jednu ,transfuzija u drugu ruku.

A boli, boli, carski.

Ali je bitno da su njoj Apgari bili i u prvom i u petom minutu- 10. Kako treba da bude na pocetku zivota i tokom celog zivota. Ona je dosla na svet-carski, bez muka. Vredeo je svaki milimetar tog oziljka od carskog reza.Vredeo njenog zivota i prvog udisaja. Neka je njoj -carski, a ja kao i svaka majka, otpaticu ono sto imam i krenuti- u njen zagrljaj.

Podizali su nas naglo vec sutradan nakon te operacije. jer carski rez to zapravo i jeste. Govorila sam im da ne smeju tako, da se moze nedajboze, nekoj od nas usled naprezanja moze pokrenuti neki tromb. Govorili su mi da nista ne znam. Sve dok se dva dana posle porodjaja, moja cimerka, dok su je tako vukli kao da je magarac iz kreveta, govorili da je razmazena i da ne moze da lezi , nije srusila. Zaleteo joj je tromb u pluca, i tu stao na srecu. Posle su prestali da nas vuku.
To definitivno nije bilo carski.

Ali zene, tako je dobar osecaj drzati dete u rukama. Dok jos onako zatvorenih ociju nesto vice ( ova moja je vikala la- la -laaa), baulja po tvom licu iako ne zna da ti je to lice.
Tada nista ne boli.
Tada ne vidis cevcice ni kese infuzije.
Tada se osecas- carski, zbog tog malog zivota i udisaja u tvojim rukama.