Da ga znam, rekla bih mu da klupe na trgu postoje da bi upravo mi sedeli na njima.
Da su te klupe mesto na kome se ispredaju najcudnije , najludje i sve one druge zivotne price.
Da je zalazak sunca najbolje posmatrati samo sa jedne odredjene terase.
One terase, koja je i najbliza suncu.
Da ruke postoje da bi se njihovi prsti preplitali sa prstima ruku drugih, voljenih ljudi.
Da jedan dlan treba uvek da pokrije drugi dlan.
Da ga znam, rekla bih mu da se pogledi ljudi susrecu uvek na zvezdama, ma gde god se oni nalazili.
I da je takvim ljudima svaka noc -Bogojavljenska noc.
Noc za zelje, koje se ispunjavaju.
Jer voleti znaci ciniti srecnim i drugog.
Da ga znam, rekla bih mu da su bitni i reci i postupci.
Da su otkucaji necijeg srca mocna prica koju samo retki, tacno odredjeni mogu pravilno da procitaju.
Oni, kojima su ti otkucaji posveceni.
Rekla bih mu da su stepenice ne prepreka, vec put.
Do njega.
Rekla bih mu jos mnogo toga, da ga znam.
A ne znam ga.
I ne mogu ga zaboraviti.
