U zemlji nadoknađivanja i sažimanja

NIkako da se sretnem, u onim našim naizgled beskonačnim dolascima po decu posle časova , sa tatom jednog ćerkinog druga iz razreda i da mu kažem, što nam je -izbaksuzirao polugodište.Lepo je rekao na početku drugog polugodišta da mu je skoro čudno što polugodište počinje bez štrajka prosvetnih radnika.Kad, desila nam se vanredna situacija.Samo malo jači sneg usred zime, ništa strašno.Ali dovoljno da izazove kolaps u celoj državi.Ili, u dobrom delu države.

Nadmudrivanje sa gradskim štabovima za vanredne situacije ostaje potpuno po strani.Zaista, prvih par dana onog kijameta, dobar deo nas je po svoju decu, i to nadomak Novog Sada išao opremljen kao da kreće u spasilačku misiju.Opravdana prva nedelja.Međutim, već produženje tog prinudnog raspusta na još jednu nedelju je bila-zabrinjavajuća.Do nedelju dana neodržanih časova, se nadoknađuje-sažimanjem gradiva.tako je proteklo drugo polugodište u prošloj školskoj godini.Međutim, ova druga nedelja će neminovno doneti i produženje školske godine.

Moja pitanja danas neće biti upućena Ministarstvu prosvete, nit direktorima škola, niti gradskim štabovima za vanredne situacije.Postaviću ih, pa ko se oseti prozvanim, neka slobodno odgovori na njih.

1.Ako svake godine nadležni organi i službe govore da će, citiram, spremni dočekati novu zimsku sezonu, te da su nabavili toliko i toliko tona soli i rizle, zašto nam se dešavao kolaps u saobraćaju i poslovanju?Uz svo moguće razumevanje otežavajuće okolnosti u vidu neprestanog padanja snega.

2.Da li je otklanjanje ledenica sa krovova ili obezbeđivanje prostora neposredno ispod nadstrešnica, u takvoj situaciji, moralo biti povereno baš skupštinama stanara? Komunalna policija, koja prema saznanjima javnosti ima veće plate od "obične" policije nije preduzela ništa da skupštinama stanara u kojima npr ima dosta starijih ljudi izađe u susret. Ili ako su to zaista činilo nije se čulo u javnosti.Uglavnom prisustvovala sam bahatom ponašanju gorespomenutih usred centra novog Sada, kada su dve prestravljene prodavačice umalo bile kažnjene, jer nisu uklonile ogromne komade ledenice koji su se sručili dva minuta pre toga.

3.Ako je zaista sve u redu sa našim elektroenergetskim sistemom, zašto je u školama bila obustavljena nastava još jendu nedelju?Zašto nisu deca išla u školu bar ta neka dva dana, taj ponedeljak i utorak?

4.Kako smo došli do toga da pored onih nekoliko desetina škola sa poljskim toaletima, imamo i nekoliko desetina škola koje prokišnjavaju, obrušavaju im se zidovi pod naletom snega i slično?

Pričala sam , tih dana sa drugim roditeljima, jer su se  hvala Bogu, vannastavne aktivnosti u vidu sportova  redovno odvijale.Kažu, ma nek se igraju deca.Pustili smo ih na sneg.A nešto možda da rade, da obnavljaju? Ma jok.Pa nadoknadiće oni to kad počne škola.U stvari, "ima da im sažmu gradivo, kao i uvek".

U zemlji nadoknađivanja časova i sažimanja gradiva.

Сретење

И оваква и онаква.
И под овима и под онима.
У којој је мишљење све, али опет ништа ако га не кажеш у нечије име и без нечијег слогана.
У којој нас је сваким даном све мање, а никако да нас буде све више.Без обзира на нацију, веру или политичко опредељење.
 У којој су " ..те грозне деведесете.." најтежа клетва која може да те снађе.
 У којој се слави Валентин више него Трифун. Баш не знамо да треба волети сваког дана а не само одређеног.
У којој за св.Петра или св.Јована све стане.Чак, хвала драгом Богу, и породично насиље, али има оног другог, славског насиља нас самих и наших стомака.
У којој су жене законски изједначене са мушкарцима,а мушкарци, као самохрани очеви трпе дискриминацију.
У којој водитељка на радио станици са националном фреквенцијом у рубрици "Добра вест" саопшти да је отворена још једна сигурна кућа за жртве насиља.
У којој има и превише градова, који заборављају значај села.
У којој има и превише спортских шампиона по глави становника.Али од доброга никада доста, а може се увек и боље.
У којој сунце ипак најлепше сија, и слобода је најлепша, јер су нам преци, као сужњи, певали о њој и сањали је.Ми је имамо, и несвесни лепоте те слободе.
У којој дечји осмех треба да постане национално богатство, ван свих политичких програма, већ као исконско, генетски предодређено искуство и потреба.
У којој сам се родила, ја, моји преци и моје дете.
У којој су моји прошлост, моја садашњост и моја будућност.
У којој су ми пријатељи, колеге, и све остало драго, лепо и проливања крви вредно.
У којој остајем, јер друге земље не желим да имам.

На крају крајева, неко мора и остати, зар не?

На Сретење,у складу са чл.117  Устава Књажества Србије из 1835. године( Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.)

Kijamet zmaj i druge priče

Bila je zima školske 1993/1994. kad smo prvi put išli peške od Sremskih Karlovaca do Novog Sada.Ona voda od nazovi goriva koju  su točili u autobuse se zaledila. Autobus je naime krenuo redovno iz centra Sr.Karlovaca, u 19,25 h, posle sedmog časa. Već na sledećoj stanici je stao.Majstor je brundao, brundao, motor se nije palio.Bilo je minus 12 i izašli smo na put. Neki da čekaju naredni autobus, neki da uđu u staničnu zgradu i možda ulove neki lokalni voz, neki da stopiraju.Nas 12ak je krenulo peške. Kad smo stigli do Petrovaradina, mrko smo odmerili okretnicu 3-ojke i samo nastavili dalje.Dok sam došla kući, u doba bez mobilnih telefona, moji roditelji su već nekoliko puta okrenuli policiju, bolnice..ne dao bog da ti se desi ono što ti roditelji iz najčistije brige pomisle.Te zime, tu trasu sam u različitom sastavu društva iz razreda prošla tačno 11 puta.Ni Milanu, Jovanu, Milici, Dragani, Tanji, Ljilji, Ivanama,Jelenama, pa i našim nastavnciima nije bio to problem. Čak smo u jednom momentu tražili da se put promeni i žove-Put Karlovačkih đaka pešaka.

Zima školske 2011/2012. je donela proglašenje vanredne situacije zbog obilnih snežnih padavina, na teritoriji cele Republike Srbije. Pardon, možda u Novom Sadu još uvek nije vanredna situacija. Jer i dok nije bilo proglašena vanredna situacija a okolne opštine proglašavale vanrednu situaciju na svojim teritorijama, Novi Sad je nekako neznano, kao Ero sa onoga svijeta opstajao. Govorili su nam čelnici Gradskog štaba za vanredne situacije, stanje je redovno. Gradske komunalne službe sve čiste.I nema razloga da se nastava ne održava bez obzira što u dva dana dobiju za to preporuku i od Vlade republike Srbije, i od republičkog Ministarstva prosvete i od pokrajinske vlasti.

Konačna odluka je , reče jedan od njih na lokalnim samoupravama i na gradskom  štabu.Aha, rekoh.A koliko ljudi u tom gradskom štabu za vanredne situacije ima decu školskog uzrasta koej sama vodi u školu i žive sa sremske strane grada? Ovde sam dužna još jednu- digresiju. Osnovna škola Jovan Jovanović Zmaj u Sremskoj Kamenici je jedina od 38 čini mi se škola u Novom Sadu, koja se ne nalazi na ravnom , nego brdskom terenu.I jedina koja ima dve zgrade, jednu u Kamenici a drugu u Ledincima.Javljaju roditelji iz Ledinaca deca iz Starih ledinaca, ne mogu da se poponu na brdo u Novim ledincima gde se nalazi škola. Nastavnici će teško doći do te škole.A škola u Kamenici se nalazi prilično zavuičeno, i može joj se prići samo sa strane keja, uskom uličicom u jednom pravcu.Zašto to navodim? Jer jedan od ljudi iz Gradskog štaba za vanredne situacije kaže da neće biti problema da deca idu u školu, jer će službe očistiti prilaze školama. Deca sa Čardaka, Tatarskog brda, Bocki i Popovice se ne nalaze,blizu svoji škola. Grubo brojim, ima ih sigurno preko 100. Moje dete treba da pređe 1,5 km peške do škole, a još smo blizu.

Odgovor je:Razumem tu vrstu problema.Kao i probleme koje bi donela neradna nedelja.Idealne odluke nema.Odgovaram, shvatam tu poziciju, ali i najavljenih novih 50 cm snega u ponedeljak. Šta ćemo onda?Odgovora nema.Niti ijedna od tih dežurnih službi prolazi bilo kojojm od ulica, sem puteva prvog prioriteta.A u ulici, prosek godina 60.Da oni lopataju? Zašto se plaćaju računi tim službama gunđa komšinica, dok po 5 put razgrće sneg.

Direktorka te škole , sjajna i pragmatična.Šta ćemo ako Gradski štab ipak odluči da je kod nas i dalje stanje redovno. Ja brinem o bezbednosti dece, kaže ona.Brinućemo zajedno.Obema su se usijali telefoni i zovu roditelji, uglavnom pritiskajući da se ne ide u školu, jer sa svojih brda teško mogu da dođu do prodavnica a ne do škole.Ostajemo u kontaktu, Štab završava sastanak u 14h A onda ćemo preseći, ako treba zbog bezbednosti dece.Naravno.

U pola 5 popodne u nedelju objavljuju da je vanredna situacija na celoj teritoriji države i da je sada ministar prosvete izdao NALOG, ne preporuku da se ne ide u školu. Zbog bezbednosti dece i uštede energenata. Gradski štab u Novom Sadu ipak zvoca, Kaže, nije republika u pravu, ovde kod nas sve funkcioniše i moglo je baš da se to ne proglašava.Taman smo pokazali koliko smo jaki, jači i od republike i ministarstva i pokrajinske vlade.

Koliko je sve ok, govori činjenica da sam odlučila da masu poslova obavim-pešačeći kroz grad.I onako prebrojavam one koji se guraju u redu da za 1700 dinara dnevnice , 100 više nego u Beogradu, lopataju sneg negde.Samo me interesuje Gradski štabu, koliko ćete tih vaših dobrovoljaca poslati na sremsku stranu grada Razlika između priče iz školske 1993/1994 i škoslke 2011/2012 je što nam nije politika čistila puteve, nego oni koji to treba da rade. I zato smo mi pevali po tom očišćenom putu a danas  se samo tociljamo po gomilama snega sa solju i rizlom.

P.S. Ovaj tekst posvećujem u prvom redu svoj deci i roditeljima koji brinu za bezbednost svoje dece.Takođe posvećujem ga i svim taksistima kojih ovih snežnih dana nisu odbili da voze za Sremsku Kamenicu,a  takvih je malo i prepoznaće se I posebno ga posvećujem jednom taksisti, heroju svih ovih dana.

Vaš

Kijamet zmaj od žene, 

Dragana