O instituciji daljinca

Cim udje u kucu, Ksenija hvata daljinski upravljac TV-a sa recimo upucenim mojoj mami:"Sada je gotov tvoj šou B92".Ona pasionirano gleda Ultru i crtane, a moja mama je fanatični obožavalac B92.Mislim da su se stvari pogoršale sa puštanjem u etar B92INFO, budući da se tu emituju vesti 24 sata na dan, štp ovisniku o novim informacijama pruža dodatne mogućnosti.
I pored mojih brojnih pokušaja da mamu naučim da surfuje po netu, i da tamo apdejtuje sve svoje informacije, to nisma uspela.Čak su mi linkovi Blica, B92, Večernjih novosti, RTS, i RTV ukucani u Favorites, ali ni to nije pomoglo.Dva klika smo uvek dalje od pomirenja.

Otimanje oko daljinca traje po ceo dan.To je kao imati dvoje dece u kući.Ili supružnike koji bi da gledaju u isto vreme Premier ligu i mućaćose, tj španske serije.Kako god, ja uvek ispadnem -kolateralna šteta. A daljinac neretko završi skriven u mom delu ormana, u frižideru, ili negde međ igračkama, jer tu se niko ne seti da ga traži.I prosto, kada nađem taj daljinac, prinuđena sam da g a, kao neku vrstu zaloge mira i uzimanja kontrole u svoje u ruke, nosim svuda sa sobom.

POkušavam da smanjim tu količinu vremena pred ekranom.Ali čak i kad se ne gleda, negde, kao pozadinski vokal, mora da se čuje omiljeni kanal.I posle se ja, kao samoj sebi čudim, što se smirim pred Fox Crime-om, ili Hallmarkom, za vreme krimi serija.Ti sadržaji dođu kao opuštajući, jer se svaki dan i svaka bitka oko daljinca čine novim osvajanjem teritorije.

Jednom smo bili nekoliko dana bez daljinca.Usveopštoj gužvi skrivanja i pronalaženja istog, jedna od dve gorenavedene persone ga je bila tako sakrila, da ga je sakrila i od sebe. I što je najgore, zaboravila gde je to.Onda se bojno polje koncentrisalo na mali prostor ispred smaog TVa , u opsegu dugmeta na TVu gde s emogu ručno menjati kanali.Panika me hvatala pri svakom približavanju sukoba toj kutiji u svet.Jer taj svet je zaista smao dva ili tri klika od nas.

Ksenija je naučila da rdai na kompjuteru.Bar da otvori Facebook, igra Yo ville, ili čak otvorii naslovnu stranu Blica.Ali starija generacija s eopire takvim inovacijama, te ostaje da se samo do u nedogled borimo.Morivne misije, Irak -Iran sukobi nisu ništa spram ovoga....

Mamaaaaa...

..ovo bi bio nastavak na varijacije na temu mamkanja.Samo sto je ovo manje od suptilnog.
Dakle.
Današnje popodne je -nemoguće.Krajnje. I još se u to uključila i moja mila majka.
Mamaaa..mogu da igram Snailmail?

Mamaa...aj mi pokupi kosu!

Mamaaaa, dodji da vidiš kako sam skratila kosu bez makaza!

Mamaaa,ocu sladoled!!
Mamaaa, ocu drugi sladoled!
Mamaa, hoću da s ekupam!
Mamaa, ajd mi otvori moj šampon!
Mamaaa, dođi da vidiš moju drugu frizuru sa šamponom!
Mamaa, pusti vodu!!
Mamaaa, musave su mi ruke od džema i hleba!
Mamaaa, dođi!
Mamaaaa , dođiiiiii.....................!!

Sve ove "mama rečenice" su nastale u periodu od nepunih pola sata.Dakle, više mamkanja na sat, tj pola sata nego što bi ijedna prosečna mama možda mogla podneti, shodno onom mom preporučenom receptu.Ali of, kors, podnese se i to.Sa više uzdaha i kolutanja učiju u minuti.
Tj, moglo se podneti, da se nije desio drugi incident, čije produženo dejstvo još traje.
ne znam ni sama zašto sam sišla, u sred ovog mamkanja od kuhinje.Valjda podsvesno da pobegnem, šta li.Kroz maglu nekako čujem moju majku da mi nešto govori, ali pošto je uključen i tv i Ksenija nastavlja svoje mamkanje besomučnim tempom, ja je ništa ne razumem.
Izlazim u hodnik i zamolim da vikne, još jendom šta joj treba.
" Donesi mi krpu iz kuhinje, pošto puštam mašinu.I donesi i sok.I...."
Usred te rečenice ja počinjem skoro da-vrištim od smeha.I dovikujem joj:" ne moguuu"
MOja mama izlazi iz dnevne sobe, i gleda me , onako, krajnje popreko.I prilično preteći.
"Zašto ne možeš?"
"Nisi rekla "mama" !"
"Kako nisam rekla mama?"-zgranu se ona.
"Pa nisi rekla na početku rečenice "mama".Ja sam naviknuta d aodgovaram na naredbe koje počinju sa-mama".I, i dalje smejući se, nastavim uz stepenice prema njoj, sa svim traženim stvarima.

To je otvorilo Pandorinu kutiju.Onda je i moja majka počela, prilično bukvalno shvaćeno, da počinje svaku svoju rečenicu, upućenu meni sa -mama.Ali onako, potegnutim tonom, kao što Ksenija kaže.

"Mamaaaa...počinje Pop secret!"
"Mamaa, idem i ja na terasu da prostirem veš !"
Pola sata odmora.
Do sledeće prilike i novog talasa-mamkanja.Samo se nadam da kad se vrati sa te terase, nadahnuta svežim vazduhom , moja mama, da bar ona prestane sa mamkanjem....:)

Kako je Fića postao kobila

dečje svađe su valjda najinteresantnije.Ne samo zato što naši vrli naslednici uspevaju veoma brzo i veoma rano da ovladaju tzv. kočijaškim rečnikom, odnosno psovkama, već što i kada počnu da se svađaju, uvrede koji oni jedni drugima umeju da sipaju, u žaru borbe, mogu da budu i smešne, i veoma ozbiljne.

Dakle, nije strašno, kada u žaru prepirke moja naslednica saopšti babi da je -baba.Iako to saopšti sa posebnim tonalitetom i izrazom lica, mja mati, hvala bogu na to ne odreaguje.Jer, to je fakat, da je ona-baba. I tu nema uvrede.

E ali onda Fića postane -kobila.
Fića je dečak iz susedstva, tačnije živi u kući pored vrtića gde ide Ksenija. Deli ih zidana ograda, ali klinci iz vrtića, kad se penju na tobogan, ili na improvizovanu palubu broda u samom uglu dvorišta oni virnu kod Filipa u dvorište. Mislim da Filip, tj Fića ima mlađu sestru. I još ne mogu da identifikujem koliko ima godina, jer Ksenija kaže da je on mali.Tj niži je rastom od nje, ali svi dečaci njenog uzrasta su sada niži od nje, tako da mi taj podatak ne pomaže.

Dovikuju se oni tako preko te ograde.ALi se kanda nekad i potkače.
"Mamaaaaa.....ja sam rekla Fići da je kobilaaaa!!"
"?????"
" Pa on je meni rekao nešto što je bilo gadno,a onda sam ja njemu rekla da je on kobila?"
" Ček sad, jel on tebi možda tako nešto rekao.Tj jel ti rekao da si ti kobila pa mu ti uzvratila?"
"Pa u čemu je sada problem"
" Kako u čemu? Pa ima više problema.Prvo, ne treba se svađati ni sa kim. I ako neko hoće da se svađa sa tobom, počne da ti eventualno govori ružne reči, jendostavno mu okreni leđa. Ne treba se svađati.DRugo, reći nekome da je kobila j e ružna reč"
" Pa kako može kobila da bude ružna reč , kad nije psovka?"
"Nisu samo psovke ružne reči. I kada ljudima daješ imena životinja,to je kao da si ih opsovala".
" Pa ja nisma Fiću opsovala."
" Ali si mu rekla da je -kobila!"
"Pa jel sam trebala da mu kažem da je konj?"
" Nisi trebala da mu kažeš ni da je kobila ni da je konj."
"Ali on je mene uvredio".
"Svejedno šta ti je rekao nisi to smela da mu kažeš"
" A on meni sme da kaže?"
"To je stvar vaspitanja.Njegovo ponašanje nije dobro, ti ne treba da slediš taj primer".
Posle nekoliko minuta je promrlmljala:" A znaš ja ne mogu ni da se setim šta je on meni rekao..."
" Ali jako dobro znaš da si mu rekla da je kobila?"
" Pa kad mi je rekao nešto čega se ja ne sećam....."

Sutradan ujutro smo sreli Fiću na putu do vrtića.Javili se jendo drugom, kao da ta jadna kobila nije lebdela u vazduhu između njih dvoje dan pre toga.

To je jedna od prednosti dečjih svađa.Brzo se zaborave njihovi razlozi, pa skoro i njihov tok. Eventualno ostane ovakva neka replika, kao-anegdota....